Pusti onu moju

Ko god se u životu potrudio da čita biografije rok muzičara, znaće vrlo dobro da životni trenuci kroz koje ovi ljudi prolaze sa zvezdanom prašinom na ramenima traju vrlo kratko i ne dešavaju se toliko često. U međuvremenu, muzičar ili u moderno doba di-džeja, tu je da služi publici, menadžerima, promoterima koji ga plaćaju da svira, novinarima, javnosti u širem smislu i sve to dok veruje da ima svoj integritet. S tom razlikom da taj muzičar koji ima svoju autorsku muziku po pravilu samo to svira, njegove pesme su njegove i tu se ne postavlja pitanje, dok di-džej teoretski može da pusti bilo šta, pa se onda razni činioci te javnosti kojoj služi mešaju u njegov posao, da ne kažem stvaranje. Interesantna je ljudska priroda, ako smem da primetim baveći se ovim situacijama. Pravilo nalaže da će se iz publike ka di-džeju sigurno uputiti osoba koja traži pesmu koja nema veze sa onim što di-džej pušta. Tu se onda povlače razna pitanja – šta će taj čovek na tom mestu i što ne ode negde drugo ako se toliko muči sa muzikom da mora da interveniše? Ovih dana, razvojem tehnologije koja nam dozvoljava da puštamo fajlove dolazi do dodatnog komplikovanja kada di-džej kaže da nema ili ne može da pusti traženu numeru, jer pojedinac koji interveniše maše svojim mobilnim telefonom i spremnim USB konektorom. Znamo svi vrlo dobro da muzika ništa ne vredi bez mecena koje se u savremenom dobu javljaju u vidu velikih korporacija ili marketinških agencija koje otkupljuju autorska dela, ali i zapošljavaju mnoge di-džejeve da uveličaju njihove ivente. U ovom drugom scenariju javlja se jedna paradoksalna situacija, a to je da gotovo po pravilu uzimaju di-džeja da bi kupili sebi nekakav kul imidž, a onda ga mrcvare pesmu po pesmu da ne bude nimalo kul, nego kao i oni zalutali na žurci traže treš koji svi znaju. Ove narudžbine se, nažalost, ne tarifiraju po kafanskim pravilima niti bilo kome pada na pamet da je to isto kao kad bi putnik govorio pilotu kako se vozi avion. U nekoj paralelnoj dimenziji van ove naše, te iste korporacije bacaju milione da bi potkupile progresivne umetnike, a ovde te plaćaju samo da izvršavaš naredbe nestručnog gazde.