Politika reforme školstva

Treba pisati o reformi školstva ne samo povodom nekih proizvoljnih tekstova, nego i sa ozbiljnim razlozima uočavanja suštine problema, jer se radi o reformi jednog od najvažnijih podsistema organizovanog društva, sa dalekosežnim posledicama na budući društveni razvoj.

Iako nisam u mogućnosti da detaljnije pratim sve zahteve eksplicitno iznete i dovoljno naučno obrazložene u javnosti, ipak, iz onoga što se u mas-medijima saopštava i u brojnim napisima izlaže, mogu reći da je sam pristup reformi prilično problematičan. Kao doskorašnji prosvetni radnik, koji je završio skoro sve stepene nastavničkih škola, i kao učitelj, nastavnik, profesor, višegodišnji direktor škola i dr. učestvovao posredno ili neposredno sa mnogim kolegama (od 1957. do 1999. godine) u više reformi školstva, radeći u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Srbiji, rekao bih prema dosadašnjim saznanjima o istaknutim učesnicima u ovoj reformi i forsiranju posla da to ne može dati valjane rezultate. Umesto zaista eminentnih imena naše pedagoške nauke, dečje i pedagoške psihologije, koji su svojim naučnim radovima išli u korak sa evropskim dometima, sada se u kampanji reforme pojavljuju političari, socijalni psiholozi i pravnici. To me neodoljivo podseća na nekadašnje zalaganje bivšeg ministra Krste Crvenkovskog i na reforme Stipe Šuvara, koje su nanele ogromnu štetu školskom sistemu. Drugo, sada je izostalo kao što je, na primer, pre 25 godina bio slučaj, da budu svim nastavničkim kolektivima upućeni predlozi sa brojnim alternativama (i mogućnostima) promena programskih sadržaja i fonda časova za svaki nastavni predmet u osnovnoj i srednjoj školi, da ljudi iz svakodnevne prakse daju svoje mišljenje o dobrim i lošim stranama iznetih reformskih predloga. Zato ne bih rekao da je u sadašnjim reformskim pokušajima obezbeđena široka stručno-pedagoška aktivnost svih glavnih nosilaca reforme i, shodno tome, celovitija podrška učesnika u njoj. Unapred zauzeti isključivi stavovi o vidovima reforme, i branjeni preko prigodnih seminara, neće dati dobre rezultate, koliko zbog skromne stručno-pedagoške osposobljenosti nastavnika, stvorenih kroz negativnu selekciju dužu od 25 godina, još više zbog polaznih implicitnih osnova u kojima se prenaglašava (sumnjivi) pedocentrizam, (bolećivi) humanizam i (promašeni) demokratizam, u načinu i formi nametani tamo gde im nije mesto, tobož, kao utemeljeniji vid “prilagođavanja škole deci”. Šta je radila pedagoška nauka (i didaktika sa metodikama) od Komenskog do danas i brojna dostignuća savremene psihologije, ako je ovo nešto novo, kao tek otkriveni “kamen mudrosti?” Ta je pedagogija već odavno svestrano utvrdila da bez ozbiljnog napora i istrajnog truda nema uspešnog učenja. A kroz način učenja i savladavanja školskih zadataka formira se budući radnik.

Treba nam mnogo više nauke, oprezne promišljenosti i gotovih svetskih iskustava o školstvu, ukomponovanih na integralan način u naše mogućnosti i prednosti da bi reforma školstva bez gubitaka i štete zaista uspela na potpuniji način. Naša je komparativna prednost u školstvu što imamo ćirilicu, najsavršenije pismo u svetu, koje omogućava deci da za četiri meseca nauče čitati i pisati. Druga je naša prednost, ali i velika odgovornost, da se u “ovoj tranziciji” oslobodimo svih ideoloških magli i temeljitije izvršimo mnoge promene, pa tako i u školstvu, koje će imati trajniju vrednost.

Radoje Stojanović,
Valjevo