Rokenrol u kancelariji

Rokenrol je muzika koju ja zaista volim. Uz nju sam odrastao i uz nju još uvek odrastam. Lep je osećaj slušati tu muziku. Budi osećanja.

Ipak, suština rok kulture je negativna. Revolucija koju je ova muzika pokrenula je lažna. Svi ti muzičari su se bunili, ali na kraju su postali baš ono protiv čega su se bunili. Izgleda da rokenrolu nije osvanuo šesti oktobar.

Svi ti (nekadašnji) dečaci su strastveno okidali žice i lupali u svoje polovne bubnjeve. Stvarali su muziku. Ali, sva ta slava i prohtevi menadžera i publike pretvorili su njihovu svirku u rutinu. Muzika im je odavno postala bljutava.

Ozi Ozborn snima MTV šou koji je komercijalniji od Karleuše. Bono Voks peva (tezgari) na rođendanskim proslavama političara koje je do juče “mrzeo” i tako dalje u nedogled (čast izuzecima kao što su Bob Dilan, Nil Jang, Nik Kejv, Edi Veder, kao i većina domaćih grupa).

U pravu je Bogdan Tirnanić kad kaže “kultura vrti gde globalizacija neće”, ali para vrti u kulturi. Današnja kultura je prodata i njena je suština marketing strategija.

MTV, Pink, Metalika, Bregović, Koeljo, Pavić... Šta je njihov cilj? Poruka, smisao? Ili možda bilbordi, crveni tepisi? Nema tu duše. Samo štancuj!

Zoran Marinković, pevač Bjesova mi onomad, posle koncerta u Domu omladine pred stotinak ljudi, reče: “Volim Bjesove. Zato još uvek pevam, a pare nisu bitne.” Ali danas, muzika je zanat, a muzičari su multimedijalni trgovci.

Verujem da su takvi “umetnici” u početku imali ideju, ali surovost današnjice ih je naterala da je pogaze. Shvatam, to je ljudski, jer, kao što Milan Mladenović početkom devedesetih reče: “Svima je hrana ušla na pupak.”

Dragan Tanasković,
Čačak