19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Na krajnjem zapadu glavnog grada Nemačke, severno od šume Grinevald, nalazi se veštački napravljen breg od šuta porušenog Berlina po imenu Teufelsberg, odnosno Đavolje brdo, a na njemu apokaliptični ostaci nekad najmoćnijeg špijunskog centra američke Nacionalne bezbednosne agencije.
Izgrađen u hladnoratovsko doba u britanskom sektoru Zapadnog Berlina, ovaj bivši NSA prislušni raj iz kojeg je Zapad špijunirao Istok, kao deo globalne mreže Ešelon, sve do pada Berlinskog zida vrveo je od timova analitičara, istraživača i lingvista koji su tu radili non-stop, u tri smene, 52 nedelje u godini, hvatajući komunikacije iz celog Varšavskog pakta. A onda je oprema 1992. uklonjena (službeni podaci zvanično su klasifikovani još narednih 10 godina), podzemni bunkeri zaliveni betonom, a avetinjske zgrade i kule s zastrašujućim radarskim kupolama poput vrućeg krompira zaboravljene od vlasti koja ne voli da se (pod)seća da je Berlin do rušenja zida bio u epicentru Hladnog rata.
Danas je to supkulturno carstvo mladih Berlinaca, skvotera, hipika, alternativnih umetnika, anarhista, klubera, paraglajdera, zmajara, alpinista i biciklista, koji na Đavoljem brdu prave uvrnute žurke i od milja ga zovu T-Berg. Zapravo, stanovnici Berlina jako vole da daju duhovite nadimke svojim znamenitim lokacijama i građevinama, pa su tako radio-toranj Funkturm iz 1924. nazvali visoki mršavi momak, oštećenu crkvu Kajzera Viljema šuplji zub, Kuću svetske kulture trudan kamen, a TV toranj na Aleksander placu čačkalica.
Pečat tog berlinskog duha vidljiv je svuda, pa i na muralima srušenog zida, poput onog najčuvenijeg koji prikazuje strastveni poljubac Brežnjeva i Honekera u trabantu s propratnim natpisom Bože, pomozi mi da preživim ovu fatalnu ljubav, ali i na bezbrojnim grafitima po gradu, od kojih se neki od najzanimljivijih nalaze baš na Đavoljem brdu, koje danas važi ne samo za avet hladnoratovske špijunaže, nego i za poslednju, neotkrivenu tajnu berlinskog podzemlja, jer je baš tu sahranjena i Hitlerova vojna akademija koju je projektovao glavni arhitekta Trećeg rajha.
Međutim, iako neviđeno atraktivna zbog svoje istorije, ova sablasna lokacija što se uzdiže 120 metara iznad brandenburške ravnice (a ceo Berlin je ravan kao tepsija), ne nalazi se ni u jednoj zvaničnoj ponudi ili turističkom vodiču, pa ni u izuzetno detaljnom izdanju Dorling Kindersley, koje nudi sve o Berlinu. To je zato što vlast i dalje ne zna šta da radi s Đavoljim brdom, objašnjava ilegalni vodič u japankama, s hipsterskim šeširićem na glavi, dok budno pazi da mu neko od posetilaca s rančevima na leđima ne promakne neopaženo kroz razvaljenu ogradu glavnog ulaza ovog naselja duhova.
Reciklaža To je sad naše, kaže opušteno i pokazuje na rukom ispisanu tablu, gde između ostalog piše da je NSA špijunski centar privatizovan, a da posetioci ulaze na svoju odgovornost, pošto ekipi skvotera koji su se tu naselili plate sedam evra. Bez gunđanja plaćam simpatičnom društvancetu koje, s pivom u rukama, dreždi pored klimavog drvenog astala, što mu dođe kao prijemni pult i potpisujem nekakav papir da ulazim na svoju ruku.
Dok čekam pored razbacanih bicikala koji leže okolo da se formira grupica za obilazak, tip u podrpanom sakou i sandalama pokazuje prstom na tamnozeleni BMW terenac i kaže zadovoljno: NJega smo kupili od vaše love. Da sve izgleda još apsurdnije, u travi, blizu automobila je parkirana i bela, tučana, starinska kada, do vrha ispunjena praznim konzervama, pa pitam otkud, dođavola, i ona tu. Reciklaža, samo slegnu skvoter ramenima, a ja se setih da su na ovom kontroverznom mestu Amerikanci i Britanci imali, pored vrhunskog prislušnog asesoara i sve što je potrebno za udoban špijunski život, poput grejanja, kanalizacije, trpezarija, liftova, kupatila, a Englezi čak i tri vrste WC-a, za dame, gospodu i oficire.
Požurite s obilaskom dok ne padne mrak, ako nemate baklje, jer ovde nema struje, kaže ljubazna domaćica s narandžastim dredovima, čekirajući odokativno da li smo svi platili ufur. Jer, oni najhrabriji takođe ulaze, ali kroz rupe na visokoj žičanoj ogradi rizikujući gnev skvotera, ali i bliski susret sa divljim svinjama koje su se, kao zaštićena vrsta, neviđeno razmnožile u gustom rastinju koje džiklja na sve strane. Jednu familiju ovih životinja videla sam i svojim očima dok sam se probijala stazicom zaraslom u kupine i koprive, vođena samo planinarskim osećanjem da sam na pravom putu, jer ruta do najvišeg vrha Đavoljeg brda nije obeležena markacijama. Da li je to posao aktivista iz organizacije Sačuvajmo Teufelberg, čija je kampanja u Berlinu u punom zamahu, nemam pojma, ali znam da uredno upozoravaju da treba paziti da neko pijan ne padne s neobezbeđenog tornja.
I zaista, sve vredno je očerupano ili pokradeno za suvenire, većina zgrada nema cele zidove, ograde na vidikovcima su razvaljene ili ne postoje, a donji delovi zidova kupola bukvalno rastrgnuti. Međutim, pogled s najviše tačke Berlina je kao na dlanu i vredi rizičnog penjanja duž 228 mračnih stepenica do treće, najviše kule, koja izgleda kao zaposednuta od duhova.
Grafiti Tome doprinosi i dramatična akustika, te gigantski grafiti đavola ispod svoda, pa ništa čudno što se svi posetioci oglašavaju i očas posla pretvore u čudan bend, jer jedni zvižde, drugi lupkaju, treći se deru, svako po inspiraciji. Paklena dreka se uklapa u ambijent, jer sve izgleda ekstremno propalo i zbog vandalskog razvaljivanja zidova i podova u poteri za bakarnim žicama koje su nemilosrdno čupane, a ima i tragova paljevine. Ali su zato ogromne, sablasne sale razorenih plafona i vrata prepune fenomenalnih grafita, poput velikog strit-art murala reditelja Dejvida Linča, pa ništa neobično što ih supkulturne grupe tretiraju i kao idealno mesto za rejv hostovanje i partijanje svake vrste, a fotografi i filmadžije kao super pozadinu za fantastične filmove. Svraćaju ovde i zaljubljeni s baterijskim lampama, pivom i sendvičima, smeška se ilegalni čuvar i s ogromnim kleštima i koturom žice odlazi da krpi ogradu. Moramo da se branimo od upadača, kaže na rastanku i upozorava da se pri odlasku čuvamo divljih svinja koje se kriju u šikari.
