Gresi iskrenog verovanja

Istorija hrišćanske crkve je očigledan dokaz i o teškoćama da se carstvo Božije odvoji od represalija, a u nekim slučajevima, i od odobravanja zločina. Nije uzalud bilo neophodno da se pročiste katolički tekstovi inspirisani stalnom judeofobijom koja je poslužila kao opravdanje onima koji su pokrenuli holokaust. Ovaj posao još nije završen...

I danas se mora insistirati na ključnoj ulozi teoloških postavki u službi politike istrebljenja Jevreja. Istina je da su politički kontekst, mentalitet, načini širenja ideja drugačiji 1930. nego 700. godine, ali susret katoličkog antijevrejstva i germanskog kriterijuma čiste krvi, čini od otvorenih progona u završnoj fazi kraljevstva Vizigota preteču onoga što će predstavljati genocidno ukrštanje religije i rasizma u DŽDŽ veku.

Isto tako se može reći da se agresivno i često kriminalno ponašanje Izraela u Palestini oslanja na koncept “izabranog naroda”, “obećane zemlje” i činovima Jehove, nasilnog Boga koji je prema biblijskim spisima privržen samo svojima i čak - kao na primer u Knjizi Isusa Navina - naređuje ubistvo. Verovanje da je neka zemlja jevrejska jer je na njoj Jehova smestio svoj narod, sa Jerusalimom kao večnom prestonicom - i da svakoga ko taj projekat negira treba uništiti - nešto je više od referenci za integrističke manjine u jevrejskoj državi. Ovo daje religiozni alibi politici u kojoj kršenje ljudskih prava i zločini protiv čovečnosti, ne mogu da se opravdaju terorističkim činom muslimanskog integrizma već pre beznadežnošću potlačenog naroda. Vreme “šahidske” prakse, samoubilačkih atentata na Alahovom putu protiv svega u Izraelu, doći će kasnije.

Slučaj islama, dakle, nije jedini. On, u stvari, danas zauzima centralno mesto u vremenu kojim dominira islamski terorizam. Pišemo “islamski terorizam”, jer ovo nije terorizam u islamu ili terorizam koji čine muslimani, već ta teroristička strategija koju su usvojili integristi dolazi iz parcijalnog, ali striktnog čitanja svetih tekstova Kurana i izreka Proroka. U istoriji je bilo katoličkog terorizma, ali teško da on moža da nađe legitimitet u Jevanđelju. Jedinstvo religije i rata koje karakteriše aktivnosti Muhameda u Medini od 622. g. osnova je doktrinarnom objašnjenju koje od “borbe na Alahovom putu” i aktivnog učešća vernika u toj borbi, “džihadu”, stvara jasno usmerenje čiji cilj nije ništa manji od definitivnog prevazilaženja “fitne”, nesloge između nevernika i vernika, i konačnog ujedinjenja koja pretpostavlja potčinjavanje svih veri Alaha. Svetska situacija je unapred definisana a ratnički napor na Alahovom putu, “džihad”, nezamenljivo je sredstvo u ostvarenju cilja. Ovo ne znači da čitav Kuran ima ovakav pristup, već samo da ovo postoji i da nije trebalo čekati pritisak Zapada da bi se pojavile nasilne akcije kod dela vernika. Jer, španski almohadi iz DŽII veka ili arapski almohadi poznati kao vahabiti iz DŽVIII i početkom DŽDŽ veka, to su činili, a da u tom vremenu i nije postojala kolonijalna zavisnost muslimanskog sveta. Ova reakcija se javi uvek kada se veruje da je vera opasnosti, bilo na političkom terenu, bilo zbog “degeneracije” navika.

Islamski integrizam iz druge polovine DŽDŽ veka je uvek bio svestan potrebe za osloncem na doktrinu “džihada”, kako iz Kurana i iz “Izreka”, tako i na teoretičare koji rasute ideje svetih tekstova sistematizuju u “Politiku šarije”, kako Ibn Tajmija naziva svoju knjigu iz 1300. godine. Tu je jasno definisan model društva zasnovanog na kuranskim zakonima i zahtev da se primeni “džihad” protiv spoljnog i unutrašnjeg neprijatelja vere, što može biti i vladar koji je musliman samo po imenu. Time je formiran ideološki arsenal integrističke akcije. Ne citira Bin Laden slučajno Ibn Tajmija kao islamskog šeika. A kad jedan poručnik u toku svečanog defilea 1981. godine ubija predsednika Egipta Sadata, on, u stvari, izvršava presudu donetu protiv nevernika od strane samog Ibn Tajmija. Zato on i viče, aludirajući na Kuran, da je ubio Faraona, jer je to u svetoj knjizi prototip neprijatelja Boga.

Razumevanje islamskog integrizma i terorističke dimenzije koju vodi Al kaida, zahteva u svakom trenutku dve veze: modernu, tehničku, ekonomsku i stratešku globalizaciju, i povratak u prošlost, sa ciljem da se pronađu kako idealizovani ciljevi, zlatno doba prvog islama, tako i inspirativni principi nasilnih akcija iz Kurana. Za razliku od drugih religija čije se teološke i političke koncepcije menjaju tokom istorije, islam nastaje u jedinstvenoj objavi, večno vrednoj, koja ne može da bude podvrgnuta sudu ljudi. Otuda strašna aktuelnost rukoveti stihova koji legitimišu “borbu na Alahovom putu”, i kulminacije u citatima koje imami integristi po džamijama najčešće izgovaraju: “I ne misli da su oni koji su pali na Alahovom putu mrtvi. Naprotiv! Živi su i imaju sve, pokraj Gospoda.

Borba protiv terorizma ne može da bude samo politička ili policijska akcija.

Neophodno je iščupati korene. A to bi značilo da religiozni muslimanski kolektivi prestanu da odbijaju da prepoznaju unutrašnji problem islama što danas čine čak i oni koji se usude da osude ubijanje. Na nesreću, pogrešno je tvrđenje da Al kaida i Kuran nemaju ništa zajedničko. Ima u Kuranu i u izrekama Proroka suviše rečenica punih smrti. Onaj ko kaže suprotno, laže i vara. Eliminisanje nasilne poruke kroz obrazovanje i propovedi danas je potrebnije nego ikad. Tek tada ćemo imati šansu da pobedimo terorizam a i pretnje rasizma. Neophodno je da bogovi osude nasilje, kao što stoji na pročelju u Pirgu sačuvanom u Muzeju Etruraca u Rimu, gde Atina iskazuje odvratnost prema nasilnom aktu. Jer, imajući pred sobom interes Grčke, uvek Grčke, bogovi moraju da svoje ponašanje usklade sa sudom ljudskog razuma.

ANTONIO ELORSA

(Autor je profesor političkog mišljenja na Univerzitetu Komplutense u Madridu. Tekst iz “El paisa” priredio je i sa španskog preveo Branislav Đorđević)