Dark room

Svet je prepun dark room-ova.
Nedelja ujutro izgleda virtuelno. Kad radim vikendom, osećam se ekstremno zrelom. Svet je star. Zrelost znači prepoznati dark room u klubu u koji retko odlaziš. Vreme kada sam u tami disko kluba plesala podignutih kapaka stoji okačeno u hodniku, utopilo se u čiviluku. Ponekad me isprati pogledom, ali me više ne dočekuje. To je vreme šetnji, kada hod još nije apdejtovan plesom. Šetala sam beskrajnim putem do neke mitske zabave za koju nikada ne bih znala da li sam pozvana ili ne. Šetnja bi me odvela i do kluba poput ovog. Samo što nikada ne bih videla crni zastor. Jednostavno ga ne bih primetila. U mraku je teže gledati otvorenih očiju.

Sasvim sam tu, češem crnu tkaninu rukom, nogom, kačim prstom, ili se saplićem o nju, ali je ne vidim. Trebalo je da postanem deo osoblja da bih uočila drugačiji svet, koji uopšte nije bio mali, i koji je zauzimao dobar deo kluba. Da bi se ugledala dark room treba ili da plešeš spuštenih kapaka ili da promeniš stranu šanka. Stati sa one strane šanka gde padaju perspektive kao zvezde.

Mogla sam dolaziti godinama, a da nikad ne skontam crni zastor iza kojeg je ulaz. Postoji i vreme čekanja da kap odlučnosti prelije čašu. Neretko vam i pošalju piće za sto, kao podstrek. Onda ste unutra. Tu je jedna žena obuzeta tihom jezom, poput one koja je obuzima kad ugleda drugu ženu koja ne zna da hoda na štiklama. Ples na štiklama je visoko rizičan, to svi znaju. Plesanje u 10 centimetara visokim potpeticama može dovesti do pritiska od tri atmosfere koji je primenjen na prste, prema Yaodong Guu i njegovim kolegama sa Univerziteta u Liverpulu. Udarila sam kolenima u dva vojnička kreveta od metala koja tvore dimnu zavesu za sve što se dešava iza crnog zastora. U mraku se orijentišem rukama. Napipavam prostor kao puls. Apetiti mojih prstiju rapidno skaču. Unutra sam deset, najviše petnaest minuta. Koža mi je crvena i lepljiva. Izlazim napolje sa incidentom na licu.

Svet stari sa dark room-om u mozgu. Srećom, niko me ne vidi. Niko ne gleda u mene. Sklopljenih kapaka pleše se svuda naokolo. Ja sada ne mogu da ne gledam. U deliću mesinga ugledam sebe, open face nije nužno i open mind.
Vraćam se u stan zorom, a zore su neopipljive. Starim sa dark room-om u telu. U hodniku demonstriram higijenu pred spavanje. Istisnem grumen sećanja na četkicu za zube. Veličine graška. I trljam. Dan je realan i opipljiv.