19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Drama koju preživljava italijansko ostrvo Lampeduza, a sa njim i cela Italija, probudila je mnoge savesti, izazvala alarm u Evropskoj uniji, ali kao i obično, posle nekoliko dana u udarnim vestima tema polako odlazi u drugi plan. Do sledeće tragedije... Nesrećna Lampeduza, u čijim se vodama u poslednje dve decenije udavilo - prema nezvaničnim podacima - oko 8.000 afričkih imigranata, koji su umesto u bolji život otišli u smrt, imala je peh da se u roku od samo osam dana, 3. i 11. oktobra, u njenim vodama udavi prvo 350 a potom još 34 imigranta. Koliko veliko treba da bude naše groblje?, pitala je u očajanju italijanske i evropske zvaničnike gradonačelnica Lampeduze Đusi Nikolini. Samo u dve poslednje nesreće udavila su se, dakle, 384 imigranata, među njima mnogo dece, ali samo od 1. januara ove godine italijanske obale dokopalo se 30.100 afričkih imigranata koji tražeći azil pokušavaju da ostanu u Evropi. Prema zakonima EU, da bi se tražio azil mora se fizički biti na teritoriji Unije, a onda počinje procedura koja od zemlje do zemlje traje veoma različito...
OPTUŽNICE
Italijanska vlada je posle tragedije 3. oktobra svim nastradalima čija su tela pronađena posthumno dodelila državljanstvo. Sahranjeni su kao Italijani, Evropljani, većina samo sa brojem jer nisu mogli biti identifikovani. Istovremeno, tužilaštvo u Agriđentu, na Siciliji, podiglo je optužnice protiv 114 preživelih punoletnih lica (41 su deca) zbog pokušaja ilegalnog ulaska u Italiju. Preti im kazna od 5.000 evra, mnogo više nego što su platili švercerima ljudskih sudbina za ilegalni transport do obale spasa, i izbacivanje iz zemlje.
Italija je u drami, Evropa je u velikom problemu, svi kažu da se mora uraditi nešto da se problem bar umanji ako već ne može da se reši, ali niko nije siguran šta je to nešto. Primer Španije, koja je godinama bila u situaciji u kojoj je sada Italija (i delimično Malta), može da bude poučan, ali je problem u tome što ne zavisi sve od zemlje u koju ilegalni imigranti hrle, već još više od afričkih zemalja iz kojih kreću u avanturu, često sa tragičnim krajem.
Španija se sa problemom prvi put srela 1987. kada je na plaži Lanses kod Kadisa otkriven prvi utopljenik iz Afrike koji je ilegalno pokušao da uđe u Španiju. U godinama koje su usledile bilo je sve više pokušaja i sve više davljenika, sve do tragedije 2003. kada se kod Kadisa utopilo 37 Afrikanaca. Ta nesreća izazvala je promenu politike Maroka, zemlje iz koje su imigranti uglavnom kretali. Marokanske vlasti pooštrile su mere, pojačale kontrole i prolaz ka Gibraltaru; najkraći put do Evrope praktično je zatvoren. Tada se šverc ljudi preselio u vode Atlantika, odnosno prema Kanarskim ostrvima koja su za Španiju isto što i Lampeduza za Italiju - deo teritorije daleko od kontinentalnog dela zemlje. Problem je rešen na identičan način, u saradnji sa vlastima Mauritanije i Senegala, odakle su kretali pretovareni čamci puni nesrećnika i njihovih nada. Zvanični podaci kazuju da je od 2006. do 2012. pokušaj ilegalnog ulaska u Španiju preko mora smanjen za 90,3 odsto, a u slučaju Kanarskih ostrva procenat se penje do 99,5 odsto. U španskom Ministarstvu inostranih poslova priznaju ogromne zasluge Maroka, Senegala i Mauritanije, i to je velika prednost u odnosu na Italiju koja preko puta ima Libiju koja je još uvek u haosu posle obaranja Gadafijevog režima.
Španija nije sasvim rešila problem, ali ga je svela na podnošljivu meru. Usavršila je elektronski sistem za kontrolu svega što se kreće po moru, od 2000. godine uloženo je 237 miliona evra. Prošle nedelje otkriven je čamac sa 18 imigranata u vodama na oko 50 kilometara od Kartahene. Ostaje problem Seute i Melilje, španskih gradova na teritoriji Afrike. Od Maroka su odvojeni zidom od šest metara, ali ni tako visoka barijera, uz sve ostale mere, nije prepreka za očajnike koji ponekad jurišaju na zid. U pokušaju masovnog ulaska u Španiju 2005. morala je da interveniše marokanska vojska, bilo je 14 mrtvih, dok je ove godine stradala samo jedna osoba.
ČVRSTO
Dok Evropa traži rešenje, u pojedinim zemljama jačaju snage desnice koje traže politiku čvrste ruke. Filip Klajs, jedan od lidera belgijske ekstremne desnice, krivi evropsku politiku prema imigrantima: Oni dolaze u Evropu jer znaju da postoji mogućnost da ostanu. Kada bi znali da nemaju nikakvu šansu, ne bi se bacali u more, tvrdi Klajs. Elizabet Kolet, direktorka za Evropu Instituta za migracije, kaže da se koncept granica među državama konstantno menja. Ko je pre 40 godina mogao da zamisli slobodnu cirkulaciju ljudi u okviru Šengenske zone ili da će zemlje poput Meksika ili Turske postati zanimljive za imigrante? Videćemo šta će se dešavati u narednih 20 godina, možda će ekonomija uticati da Azija postane atraktivnija od Evrope, predviđa Kolet.
Pritom, problem ne samo da ostaje već se i uvećava. Podaci kažu da je tokom 2012. godine 8.700 lica otkriveno pri pokušaju prelaska iz severne Afrike u Italiju, da bi se tokom 2013. broj povećao na 30.000, odnosno za 245 odsto. Najveći broj imigranata potiče iz Tunisa, Eritreje i Somalije. Žoze Manuel Baroso, predsednik Evropske komisije, rekao je prilikom posete Lampeduzi da je u 2012. u Evropu stiglo 332.000 imigranata, te da je 70 odsto zahteva za azil podneto u samo pet zemalja: Nemačkoj, Francuskoj, Švajcarskoj, Velikoj Britaniji i Belgiji.
Prema podacima Komesarijata UN za izbeglice (UNHCR), pak, u svetu je oko 15,4 miliona izbeglica, dok se 28,8 miliona ljudi selilo unutar granica svojih zemalja. Oko 55 odsto registrovanih izbeglica tokom 2012. potiče iz pet zemalja: Avganistana, Somalije, Iraka, Sirije i Sudana. Zemlje koje najviše primaju imigrante su Pakistan, Iran, u Nemačka, Kenija, Sirija, Etiopija, Čad, Jordan, Kina i Turska. Podaci kažu da 23.000 ljudi dnevno pokušava da ode iz svoje zemlje; 52 procenta su muškarci, 48 odsto žene, pri čemu 46 odsto čine osobe mlađe od 18 godina.
