Era neizvesnosti

Prema nekim očekivanjima, udeo Evrope u ukupnom svetskom stanovništvu i globalnom BDP će u sledećih 25 godina značajno opasti. Da li to znači da će oslabljena Evropa do 2040. postati plen današnjim silama u usponu? Pošto perspektiva Evrope umnogome zavisi od spoljnih faktora, bilo kakvo nagađanje o budućnosti kontinenta mora da uzme u obzir i globalne okolnosti. Jedna stvar izgleda da je sigurna: iako je globalna finansijska kriza 2008. ogolila opasne nedostatke u sistemu slobodnog tržišta, verovatno je da će tržišna privreda ostati dominantan model i u decenijama koje dolaze. Štaviše, budući da je teško povući se sa međunarodnih tržišta kad ste već postali njihov deo, nije verovatno da će biti protekcionizma velikih razmera. Ali nema sumnje da će novi propisi - uključujući finansijske i komercijalne propise, kao i pravila socijalnog blagostanja i poreske reforme - uključivati protekcionističke mere za neke zemlje i blokove. U isto vreme, nužnost borbe protiv ekonomske krize i klimatskih promena, uz mnoštvo svežih inicijativa, novih direktiva i naučnih dostignuća, dovešće do značajnog napretka u pravcu „ozelenjavanja“ poljoprivrede, industrije, transporta, građevinarstva, energetike i tako dalje. Štaviše, ekološki standardi će do 2040. postati indikator ukupne konkurentnosti privrede. U tom smislu, Evropa je dobro pozicionirana da bude konkurentna u budućoj globalnoj ekonomiji. Međutim, dok se ona još muči da prevaziđe aktuelnu krizu, dinamične privrede u usponu bi mogle ne samo da je prestignu, već i da joj prilično odmaknu. Na kraju krajeva, do 2040. mnoga sadašnja tržišta u usponu - koja su uspela da izbegnu stagnaciju ili kolaps efikasnom reakcijom na sadašnje izazove - završiće taj uspon i steći status razvijenih zemalja. Podelu na razvijene i zemlje u razvoju zameniće podela na jake i slabe privrede, s tim što će Rusija ostati slučaj za sebe. U geopolitičkim okvirima mogući su mnogi scenariji. Prema izveštaju koji je objavio Nacionalni obaveštajni savet SAD, udeo zapadnih zemalja u globalnim prihodima će sa sadašnjih 56 odsto do 2030. pasti daleko ispod polovine“, što znači da će Evropa u narednim godinama nastaviti da se suočava s problemima. Naravno, moguć je i scenario američkog pada i evropskog oporavka, ali to nije mnogo verovatno. Svejedno, Evropska unija bi mogla da pojača svoj globalni uticaj kroz strateški savez s Rusijom, ili uspostavljanjem evromediteranskog partnerstva sa Turskom i zemljama u tranziciji na području južnog Mediterana i Afrike. Prema jednom drugom scenariju, SAD i Kina bi mogle da formiraju „Grupu dva“ ili da uključe EU i oforme „Grupu tri“ kao protivtežu zemljama BRIKS-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika). Ali oba ishoda nose rizik geopolitičke destabilizacije, pošto bi takva rešenja zahtevala prethodne velike demokratske promene u Kini. Postoji i mogućnost uspostavljanja multipolarnog sistema koji bi obuhvatio 12-15 sila (uključujući SAD, Kinu, Japan, Rusiju, Evropu, Indiju, Brazil, Meksiko, Pacifičku alijansu, zemlje ASEAN-a, Južnu Afriku i Nigeriju). Takav sistem bi mogao da izbalansira konkurentnost i saradnju, ali ne bi imao uporište da obezbedi stabilnost. Konačno, moguć je i scenario haosa. Na primer, kompjuterski supervirus uništi mreže od kojih zavisi naš način života, i dolazi do privrednog, demografskog i ekološkog kolapsa. U svim tim mogućim ishodima upadljiva je jedna stvar: neizvesnost oko uloge Evrope u budućem globalnom sistemu. Da bi sprečila nepovratni pad, Evropa mora da donese jasne odluke o tri suštinska pitanja. Prvo, lideri EU moraju da odluče kako da reše krizu evrozone. Kakav god bio, taj plan mora da sadrži napore da se uspostavi jača i integrisanija Evropa, ali ne nužno po nekom federalnom modelu, koji bi naišao na snažan otpor u širokim slojevima. Velika Britanija bi nesumnjivo odlučila da ostane članica EU sa 28 ili 30 članica; a Turska bi možda htela da pristupi Uniji. Drugo, lideri zemalja članica moraju da se precizno dogovore koliko nacionalnog suvereniteta treba da prenesu na EU - i da pridobiju podršku birača za taj plan. I treće, moraju da odluče koliko daleko treba ići u proširenju Unije, te da jasno definišu razliku između EU i evrozone. Ukoliko se ta pitanja ne reše - a lideri EU nastavljaju da trpe konstantne neuspehe u nameri da uspostave „više Evrope“, dok sami Evropljani takvu ambiciju sve više odbacuju - Evropa će ići iz jedne krize u drugu. To se možda neće završiti kolapsom, ali neće biti ni procvata, zbog nedostatka stabilne, održive i efikasne institucionalne strukture sa fiksiranim i prihvaćenim ograničenjima. Najvažnije od svega, evropske političke elite moraju da ponude svojim građanima onu jednu stvar koja će dovesti do dogovora o budućnosti EU: da se stane na put preteranoj standardizaciji i preuzimanju nacionalnog suvereniteta kroz preterano detaljnu regulativu. Evropski sistem mora da služi interesima Evropljana u globalnoj konkurentnosti koja će biti predmet multilateralnih pregovora u godinama koje dolaze. U suprotnom, od ideje obnove Evrope ostaće tek prazna i tašta zamisao.