Sveopšta neusklađenost

Malavita kao crnohumorna komedija ima, začudo, obiman popis manjkavosti, iako vrsna ekipa (iza i ispred kamere: Robert de Niro, Tomi Li DŽons, Mišel Fajfer, izvršni producent Martin Skorceze, fotografija Tjeri Arbogast) stvara privid nezaobilaznog filma. Tako njegov film pati od ispraznosti, predvidljivosti, nekoherentnosti, aritmičnosti, konfuzije, nepotrebne digresivnosti, te potpune bezličnosti. Koliko samo filmova, bolje od Besonovog, uzbudljivije, konzistentnije i motivisanije istražuje prirodu odnosa mafije i zaštićenog svedoka, odnosno, bavi se mehanizmima osvete, presije i šansama pojedinca spram organizovanog kriminala.

Malavita je lažno nepretenciozan film koji svoje crnohumorne poene skuplja kroz pokušaj romantizacije ne samo glavnog lika Đovanija Manconija (Robert de Niro), već i tročlanim ostatkom njegove porodice. Nasilje kojem je u ranijim filmovima pribegavao Beson, bilo je rezultat ideološke opservacije kojom minimizirani pojedinac prihvata korelaciju s modernim svetom kroz šifriranu igru, čime participira u komunikaciji ali pre svega u jeziku.

U ovom filmu nasilje je do te mere disfunkcionalizovano, pre svega deideologizovano da ono i nema nikakvu značenjsku pozadinu. NJegova jedina svrha je krajnje nebitna i služi isključivo atraktivnosti i dekorativnosti. Što je još gore, ono za Besona postaje rutinerski označitelj ili korelat za veoma simplifikovanu predstavu o funkcionisanju jednog inače složenog ustrojstva. Paradoksalno, upravo je Beson taj koji ga amnestira kroz pojedinca ali ne objašnjava kroz kolektiv. Otuda onolika konfuzija oko identiteta članova mafijaškog bratstva. Ovo odsustvo svake ideološke tačke gledišta pokazuje se pogubno po njegov film i zato je on tako očigledno prazan. Sveopšta neusklađenost je valjda jedina konstanta filma Malavita.

Osnovana je pretpostavka da će mnogim Besonovim fanovima teže pasti kritički sud o ovom filmu no što ih je Beson grdno izneverio. Pa zar je moguće, zapitaće se neki od njih, da u ovom filmu nema baš ničega dobroga? Ima: to je ona uistinu veličanstvena scena kada u Kinoteci u Normandiji za Manconija (De Niro) organizuju projekciju filma Dobri momci Martina Skorcezea (u kojem igra Robert de Niro)