Odlazak velikana: Nelson Mandela (1918-2013)

U svetu u kome ima sve manje istinski velikih figura, a još manje onih koje su univerzalno poštovane i voljene, Nelson Mandela, heroj borbe protiv aparthejda i prvi crni predsednik Južnoafričke Republike, koji je prošlog četvrtka preminuo u 95. godini, nesumnjivo spada u malobrojnu grupu onih za koje nije preterano reći da su još za života postali legende. I mada se odavno ne postavlja pitanje kojim će putem krenuti Južna Afrika posle Mandele, jer on već 14 godina nije na vlasti, mnogi su zabrinuti kako će se ova zemlja sa preko 48 miliona stanovnika snaći sada kada je ostala bez takve moralne gromade, ličnosti koja je čitavog svog dugog veka bila strastveni borac protiv rasne segregacije i svake druge nepravde. Pitaju se da li će južnoafričko društvo smoći snage da se vrati na put koji je bio zacrtao i za koji se punog srca zalagao ovaj veliki političar i veliki čovek.

Taj put je, pre svega, bio posvećen pomirenju crnačke većine i belačke manjine i uspostavljanju funkcionalnog multietničkog društva u zemlji koja je do ukidanja segregacije bila monstruozan primer institucionalizovanog rasizma najgore vrste. Ali je Mandelin put bio i odbijanje bogaćenja na osnovu pozicija u vlasti, kao i nesebično služenje dobrobiti svog naroda i čitavog afričkog kontinenta. Ulogu koju je tako dobro odigrao Mandela najjezgrovitije je definisao njegov blizak prijatelj i saborac, dobitnik Nobelove nagrade za mir, nadbiskup Dezmond Tutu: Bez Mandele ova zemlja bi nestala u plamenu.

VELIKODUŠNOST
I upravo ta činjenica je Mandelu još za života načinila legendom i donela mu poštovanje i političkih protivnika, pre svega iz rasističkog tabora, koji je decenijama (od 1948. do 1994) sprovodio politiku aparthejda, striktnog razdvajanja na osnovu boje kože i tlačenja većinskog crnačkog naroda. Neravnopravnost je rađala mržnju, te je Mandela još davno upozoravao: Niko nije rođen sa mržnjom prema nekome zbog njegove boje kože, porekla ili vere. LJudi moraju da uče da mrze, a ako mogu da nauče da mrze onda mogu biti naučeni da vole, jer ljubav je puno prirodnija ljudskom srcu od njene suprotnosti.

I to je govorio čovek koji je proveo 27 godina teške robije po najgorim kazamatima rasističke Južne Afrike, od toga veći deo u samici. Kada je oslobođen i uskoro postao prvi crni predsednik te zemlje, nije imao želju da se sveti, već je činio sve da kontroliše radikalnije elemente u svojoj partiji, Afričkom nacionalnom kongresu (ANC), kako ne bi došlo do egzodusa belaca, a sa njima i ekonomske propasti zemlje. Video je šta se dešava kada se krene u slepu osvetu na primeru nekih drugih afričkih zemalja, koje su radikalnom nacionalističkom, antibelačkom politikom dovele do proterivanja neafričkog stanovništva, kao u Ugandi 1972, ili nasilnog zauzimanja poseda belih farmera, kao u Zimbabveu 2000, što je te zemlje koštalo katastrofalnog privrednog nazadovanja.

Ako Mandela u nečemu nije uspeo, pre svega zbog narušenog zdravlja i duboke starosti, to je da spreči bezobzirnu zloupotrebu svog političkog i moralnog nasleđa, kako od strane njegovih političkih naslednika, tako i od strane članova sopstvene (a brojne) porodice. Tako je, pred kraj života, legendarni borac za slobodu doživeo ono što je stalno nastojao da spreči: beskrupuloznu borbu za pozicije, uticaj i bogatstvo.

Čovek koga u njegovoj zemlji poštuju kao sveca, a širom sveta porede sa Mahatmom Gandijem, služio je u poslednje vreme kao paravan vlastoljubivim političarima i gramzivim pojedincima među njegovim biološkim potomcima. U tu zloupotrebu uključio se i aktuelni južnoafrički predsednik DŽejkob Zuma, koji je u aprilu sa sobom u Mandelin dom doveo i TV ekipu, kako bi se slikao sa skoro nepomičnim čovekom, koji je na snimku pokazivao sve karakteristike staračke demencije, dok mu je jedan snimatelj dovikivao osmehnite se. Emitovanje snimka je izazvalo talas ogorčenja usmerenog ne samo na Zumu, već i protiv vladajućeg ANC. Sandej tajms iz Johanesburga je gorko komentarisao da ANC svom lideru uskraćuje pravo na dostojanstvo.



NASLEĐE
Taj poslednji javni nastup onemoćalog lidera je bio negativni vrhunac jednog dugog procesa i pokazao je da, što je Mandela postajao bespomoćniji, to je bezobzirnije korišćen, i to pre svih od Zume. Ako želiš da dobiješ bitku, onda moraš pored sebe da imaš Mandelu, rekao je jednom ovaj političar. Tako je i postupao. Prvo se rešio svog partijskog druga i prethodnika na mestu predsednika, Taboa Mbekija, osvojio je vlast u partiji, uprkos korupcionaškim skandalima i čak optužbama za silovanje. Na veliki partijski skup 2009. doveo je i Mandelu, pa mu je predsednička nominacija bila zagarantovana. Prisutni su Mandelin dolazak frenetično pozdravili u nadi da će i novo rukovodstvo slediti njegove ideale. A desilo se upravo suprotno. Jer, Zuma i ANC kakva je danas su sušta suprotnost Mandelinim vizijama. Mandela, od milošte zvan Madiba (po plemenu iz kog potiče), osnivač demokratske, postaparthejdske Južne Afrike, koju je uspeo da sačuva od osvetničkih pogroma, osim što je imao granitni integritet, stalno je demonstrirao svoje legalističko opredeljenje, uvek je iznova pokazivao da je legalista, i u svakoj prilici bivao veoma uzdržan u stavovima; unutarpartijske protivnike je pozivao da javno iskažu neslaganje, a ni svoju bivšu suprugu Vini nije štitio kada je bila optužena za umešanost u ubistvo. Za njega boja kože više nije smela da bude nikakav kriterijum, želeo je da podeljenu zemlju trajno pomiri i radio na stvaranju nacije jedinstvenog identiteta. Od tog nauma je, međutim, odustao već njegov neposredni naslednik Mbeki, koji je otvoreno pričao o dva naroda, te zastupao problematične stavove i o drugim važnim društvenim pitanjima, time više doprinoseći uvećanju problema nego njihovom rešavanju. U tom pogledu boljim se nije pokazao ni Zuma, koji ništa nije uradio na suzbijanju korupcije i nepotizma i takođe je, kao i Mbeki, zbog svoje homofobije, ignorisao značaj borbe protiv side koja je u Južnoj Africi odnela mnogo života.

Ovakvo trošenje Mandelinog nasleđa navelo je ranije ove godine uglednog veterana borbe protiv aparthejda, Endrua Mlangenija - koji je robijao zajedno s Mandelom - da izjavi: Nismo otišli u zatvor da bi danas članovi ANC ubirali nagradu slobode kroz bogaćenje i pohlepu. Nisam za to otišao na robiju.

Lokalna štampa često piše o korupcionaškim aferama i besramnom bogaćenju uskog kruga oko vlastodržaca. Tako su u jedan skandal oko nabavke naoružanja, u vrednosti više milijardi evra, pored inostranih proizvođača bili umešani brojni političari, kao i oba Mandelina naslednika na mestu šefa države.

Istovremeno je nezaposlenost u zemlji od preko 50 miliona duša dostigla novi rekord i prešla 26 odsto. Socijalni položaj crne većine se uglavnom nije popravio, a posebno je teška situacija rudara, čijim radom se stvara značajan deo nacionalnog proizvoda. Zemlja se još oporavlja od šoka izazvanog događajima od prošlog leta, kada su štrajkovali rudari jednog rudnika platine, zahtevajući veće plate. Vlada je na mirne demonstrante poslala specijalce koji su, u akciji koja je podsetila na najgroznije dane aparthejda, pucali i ubili najmanje 44 radnika, a više desetina njih ranili. Tako nešto ne bi bilo moguće da je Mandela na vlasti, čulo se tih dana. Ali, Mandela je bio jedan i neponovljiv: velika je sreća što ga je Južna Afrika imala i do danas.