Svilen gajtan za umetničku slobodu

Premijera predstave Nebožanstvena komedija u režiji Olivera Frljića, bila je zakazana za 7. decembar na sceni Starog teatra, nacionalne pozorišne kuće iz Krakova. Frljić se bavio problemom antisemitizma u savremenom poljskom društvu, kao i učešćem Poljaka u Holokaustu, što su teme o kojima se tamo još uvek nedovoljno razgovara. Primeri u kojima su Poljaci uzimali aktivno učešće u fizičkom istrebljenju svojih sugrađana Jevreja ne predstavljaju deo službene istorije i o njima se zna relativno malo. A onda su na scenu stupili desničari i dalji rad na predstavi je obustavljen.

Poljski mediji prenose da je uzbunu među desničarima u Krakovu izazvala kritika autora ove predstave usmerena na antisemitizam u originalnom dramskom predlošku slavnog poljskog autora, Žigmunta Krasinskog, jednog od tri nacionalna barda 19. veka, uz Adama Mickijeviča i Julijusa Slovackog. U znak protesta, grupa desničara najpre je sredinom novembra prekinula izvođenje jedne repertoarske predstave krakovskog Starog teatra, a zatim su na adrese autora i glumaca sporne produkcije počele da stižu otvorene pretnje. I direktor pozorišta je popustio pred nacionalistima i desničarima odlučivši da predstava neće biti izvedena.

Zabrane U januaru ove godine u Narodom pozorištu u Beogradu prekinute su probe za novu predstavu Čudesni autora Siniše Kovačevića. Šokiran i ljut, dramski pisac i reditelj nazvao je to cenzurom: Neko ima tu poziciju moći da bez ikakvih razloga i objašnjenja može da zabrani neku predstavu. Nazovite to kako hoćete, da li je to politička cenzura, da li je to zbog bahatosti, zavisti... to je cenzura. Na moje pitanje zašto je zabranjena predstava upravnik Narodnog pozorišta Dejan Savić mi je rekao da ništa ne može da mi kaže dok se ne dobiju zapisnici sa upravnog odbora. Taj odgovor koji sam dobio od Savića je zastrašujući i vraća nas u 1945. Kada upravnik nacionalnog pozorišta nema pravo autoru komada da saopšti sudbinu njegovog komada, to je strašno i ono što me najviše plaši i uznemirava - rekao je Kovačević. Zvanično, tada se oglasio ministar kulture Bratislav Petković i rekao da je pročitao prvih desetak strana i da je komad pun psovki!

Da li je cenzura u pozorištu ponovo na delu: U Srbiji, jednako kao u Poljskoj? O tome smo razgovarali sa našim sagovornicima, pozorišnim autorima. Jedan od njih je Andrej Nosov, reditelj koji je sa svojim predstavama Izopačeni i Glad izazvao pažnju javnosti pokazavši autentičan stav i izuzetan senzibilitet za teme koje se radije izbegavaju, kao što je homoseksualizam, na primer. On za NIN kaže da je cenzura danas kod nas uglavnom autocenzura. Svemu uprkos, pozorišni stvaraoci koji žele da prođu tu liniju opstaju. Ipak, ovaj mladi autor objašnjava:
Zabrana danas uglavnom ima za cilj zaštitu centara moći i njihovih narativa. To jesu crkva, elite u svakom smislu ali i finansijski moćnici. Recimo, kod nas je narativ devedesetih i srpstvo kao takvo prostor gde se ljudi malo usuđuju da preispituju. Neverovatno je da čak i u slobodnijim i otvorenijim krugovima imate tu vrstu straha ili nemoći da se stvar izrazi. Ako umetnički rad zaboli ove navedene, malo uzdrma, odmah se na njega sruši čitava mehanizacija koja je stvorena za uništavanje slobode. Krenu tabloidi, intelektualci sa kolumnama, javni poslenici. Tri poteza i taj čovek je kao mrtav. Zapravo nije, jer se sve zaboravlja, nema afere koja nije zaboravljena, kada je tako pokrenuta. Dakle, jedno potpuno fingiranje javnosti. I uopšte javnog prostora. Sa vrlo malo odgovornosti.

Mnogi neugodni postupci, mnoge zabrane, sprečavanja pojedinih manifestacija u Srbiji, danas potiču od desničarski ustrojenih organizacija. Po mišljenu dela javnosti desnica je u Srbiji danas jača nego ikada od perioda posle Drugog svetskog rata. Naš sagovornik Andrej Nosov o tome govori:
Desnica je poseban fenomen, a pogotovu ako razumemo da levice i nema. Kod nas je u vrednosnom smislu sve zbrkano i pomešano u korpus interesa. Malo je nezavisnih intelektualaca, i kad se njihov glas čuje i deluje on je marginalizovan. Naša desnica čuva narativ te prošlosti iz poslednjih godina prošlog veka, a ne zapravo tu prošlost i tradiciju. Jednostavno, demontaža sistema vrednosti se nije dogodila. On se iznova i iznova kao neka reakcionarska struja javlja. I obeležen je desno, ali pre svega u tom konzervativnom i rekao bih još snažnije nazadnom čitanju prošlosti i onoga kako bi društvo trebalo da izgleda. Kod nas se svaki napor za drugačijim u startu osuđuje. LJudi se javno denunciraju, odsecaju im se glave. A ljudi ima vrlo malo. Onih koji su spremni da urade stvari, da preuzmu odgovornost. Našoj eliti ne treba bolji sistem za negovanje te neodgovornosti. Sve će za nju uraditi intelektualni krugovi koji se spremaju za podanička mesta.

Tikvice Prošle nedelje, reditelj i glumac Irfan Mensur nas je neprijatno podsetio na najčuveniju pozorišnu zabranu u Srbiji i Jugoslaviji svih vremena. Predstavu Skupljač koju je radio prema jednoj priči Dragoslava Mihailovića, Irfan Mensur počinje autentičnim govorom Josipa Broza Tita u Zrenjaninu, 25. oktobra 1969. godine. Do tada je već bila izvedena premijera Mihailovićevog komada Kad su cvetale tikve, prema istoimenoj knjizi, i odigrano pet predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. A onda je Tito u Zrenjaninu, između ostalog, rekao:
... Evo, na primer, nedavno ste videli, tu neki komad, kazališne neke tikvice. Kako cvate tikva, ta njegova tikva, koji je to pisao, ne cvate jer je ona, izgleda potpuno gnjila, i tako dalje... Gde se blati naš društveni sistem, gde se hoće na svaki način da se naše društvo prikaže... kao društvo koje ne valja, to jest da nije to ono što bi trebalo da bude. To jest, on ne govori da je to socijalizam. ..

Posle ovih reči, predstava je skinuta sa repertoara, reditelj Boro Drašković je nestao sa pozorišne scene, pisac Dragoslav Mihailović je ponovo doživljavao torturu od vlasti, kao što je pre toga bio obeležen kao golootočanin. Bilo je i kasnije političkih cenzura u pozorištima, ali ova je bila najubitačnija.

Kokan Mladenović, reditelj, misli da danas u našim teatrima, na sreću, više ne postoji politička cenzura i to je nešto što bi trebalo da nas raduje: Ono što bi trebalo da nas zabrine i postidi jeste autocenzura pozorišnih umetnika koji, u situaciji raspada sistema vrednosti, uporno beže u već ispričane pozorišne priče, u proživljene estetike, nemajući hrabrosti ili kreativne moći da se uhvate ukoštac sa našim vremenom i otvorenim ranama društva. Pozorišni svet se iznova postrojava uz politički polusvet, nadajući se što većem komadu preostalog mesa na oglodanim kostima naših budžeta za kulturu. Izuzetaka, naravno, ima, ali su oni tu tek da svojim bleskom pruže iluziju da naš teatar nije kukavički i samodovoljan, oni su tu da poput novogodišnjih ukrasa dugo i besmisleno stoje nad ulicama Beograda, pružajući devastiranom gradu iluziju da je bleštavi velegrad, a ne učmala palanka prepuna estrade, sirotinje, lake zabave i teško rešivih problema.

Ideolozi U vreme kada je Mladenović bio upravnik Ateljea 212, rediteljka Anđelka Nikolić (dobila je Sterijinu nagradu za predstavu Radnici umiru pevajući 2012) je radila u ovoj kući predstavu Da nam živi, živi rad. I zanimljivo je da danas, govoreći o cenzuri, za NIN kaže:
Slučaj predstave Da nam živi, živi rad otkrio mi je da se u Srbiji, u tom trenutku (2010) nisu smeli dirati Boris Tadić, Dragan Đilas, Miroslav Mišković, Jelena Karleuša, Nikolaj Velimirović i navijači Partizana. Sve sami stubovi društva! Jedan od argumenata za navedenu cenzuru bio je izbegavanje zameranja finansijerima pozorišta (kao da je gradonačelnik privatni mecena), odnosno izbegavanje provokacije publike. I tu su, dakle, tržišno-marketinški razlozi zamaskirali ideološke.

Naša sagovornica za NIN kaže da je u Srbiji, a i šire, najefikasnija tržišna cenzura i da upravnici pozorišta prihvataju zadatak da komercijalizuju pozorište neki da bi dobili poene u svojim partijama, a neki, što je mnogo gore, zato što misle da ga na taj način spasavaju:
Broj prodatih karata postaje merilo uspešnosti, te se favorizuje repertoar za koji se misli da prolazi kod publike lakši žanrovi, pozorišne obrade filmskih hitova, patriotski repertoar...Time se, posredno, štrihuje, odnosno unapred cenzuriše ozbiljnija tematika, kritički potencijal i-ili eksperimentalni pristup. Kao umetnik, dolazim u poziciju da razmišljam o tome šta bi moglo da prođe kod upravnika pozorišta, odnosno publike, ili šta bih mogla da finansiram iz sopstvenog džepa. Postajem, dakle, sama svoj cenzor, a mislim da je to najperfidniji, najtrajniji i najopasniji vid cenzure.


Oliver Frljić, reditelj

Pomeranje granica

Šta je pozadina prekida proba predstave Nebožanska komedija u Krakovu?

Prijetnje glumcima i predstavi koje su uslijedile nakon što je jedan desničarski dnevni list objavio članak o predstavi. Glumce su ispred kazališta dočekivali dečki s kapuljačama na glavi i fotografirali ih mobitelima, dobivali su anonimne prijetnje mejlovima i SMS porukama, a na jednom portalu su se pojavile i njihove slike uz koje je pisalo Židovi, van iz Poljske! I ostatak desnih medija je manje ili više dolijevao ulje na vatru. U toj situaciji, umjesto da iskoristi sve legalne instrumente da bi zaštitio umjetničke i građanske slobode ansambla i autora predstave, direktor Starog teatra Jan Klata odlučio je predstavu zabraniti. Riječ je, dakle, o klasičnoj cenzuri koja je legitimirala desničarsko nasilje kao oblik odlučivanja o tome što se smije ili ne smije prikazati na pozornici nacionalne kazališne kuće.

Kako biste definisali dostignuti stepen slobode kad je reč o umetničkom stvaralaštvu u sredinama u kojima ste radili?

Mene ne zanima dosegnuti stupanj slobode, nego njegovo prekoračivanje. Sve predstave koje sam radio su na neki način pokušavale napraviti upravo to. Dakle, uvijek je pitanje transgresije društvenih i umjetničkih normi. Na tom putu sam se, skoro na prvom koraku, već susreo s cenzurom. Na Splitskom ljetu je tadašnji direktor tog festivala Milan Štrljić pokušao zabraniti Bakhe. Nastavilo se sa zeničko-sarajevskim Pismom iz 1920 koje je najprije osobnim prijetnjama, a onda i orkestriranim medijskim napadom pokušao zaustaviti glumac Emir Hadžihafizbegović. Slična situacija se događala i s predstavom Zoran Đinđić koja je bila izložena različitim političkim pritiscima, ali i pritiscima onog dijela ansambla Ateljea 212 koji u predstavi nije igrao. Na kraju smo imali i tu grotesknu situaciju gdje je došao Upravni odbor gledati predstavu da bi odlučio hoće li dozvoliti da se ona prikaže.

U šta se najčešće ne sme dirati na prostoru nekadašnje Jugoslavije? U ličnosti, u veru, u naciju, u prošlost, neprijatnu istoriju?

Cenzura sama sebe u pravilu nikada ne zove tim imenom. I u krakovskom slučaju rečeno je da se predstava odgađa na neodređeno vrijeme dok se ne stvore društveni uvjeti da se na predstavi radi bez medijskih i inih pritisaka. Znakovito je u kontekstu pritisaka i zabrana moje iskustvo sa Slovenijom. Prva predstava koju sam tamo radio, Proklet bio izdajica svoje domovine, bila je puno problematičnija za svaku sredinu bivše Jugoslavije u kojoj smo gostovali, nego za kontekst u kojem je originalno nastala. Međutim, moja najnovija slovenska predstava o izbrisanima radikalno je promijenila tu situaciju i izazvala različite pritiske - od onih političkih, preko nasilnih reakcija jednog dijela publike, zatim oštrih napada desnih medija, do pritisaka jednog dijela ansambla.