Preslab

Oh, kako sam se obradovao! Nekako, istovremeno, u Vidovo su došli, prvo, Bilja, pa Cezar. Dobro, Cezar se vratio kao azilant! Jer, Vidovo nije više njegova država, njegova pseća teritorija. Iz Vidova je Garča proterao Cezara još dok se Tara nije oštenila. I, ne pada mi na pamet da se tu mešam; u svakom čoporu mora da se zna ko kosi, a ko vodu nosi. Samo se kod Srba, danas, ne zna ko drži visak, a ko meša malter, pa ćemo zato, uskoro, u božiju mater...

A nekad se kod Srba, i te kako, znao red, mislim, kad smo bili pod carom Dušanom okupatorom zapadnog Balkana koji je stolovao u mom rodnom Skoplju. Tu, pored Dušanovog mosta na Vardaru, u crkvi Svetog Spasa su me roditelji krstili. Sećam se, kao dete, da su se Makedonci mnogo ljutili kada bi neko, od nas Srpčadi, taj most Dušanovim nazvao. Batine smo, bre, na ulici zbog toga dobijali! A Šiptari su, pričalo se, od srpske dece sapun pravili. A onda su Makedonci, nedavno, caru Dušanu na njegovom mostu spomenik podigli, ali sada su, bato, mlađani Šiptari macolom na tog okupatora krenuli, valjda, da bi se od srpske okupacije i u Makedoniji oslobodili. Kako su krenuli, posle Skoplja i Preševske doline, neka se pripreme Prokuplje i Vranje...

Po strmom decembarskom suncu, penjemo ka Preslabu, ka vrhu Suve planine. Moj čopor je odlučio da u našu pratnju pošalje samo azilanta Cezara, dok su Garča i Tara ostali da čuvaju Vidovo od lovaca i šumokradica. Ne može, bre, svaka lovačka džukela da zapišava teritoriju Vidova! A ni motorna testera ne može da arlauče gde joj se ćefne! Bilja usput jede prezrele šipke, ja trnjine, a Cezar, žedan, jede sneg...

K. G. Jung, moju guru iz Švice, penje se sa nama, ali na jednoj krivini zastaje pa kaže: Da li si primetio da se, istovremeno, nasrće na spomenik caru Dušanu u Skoplju i na Lenjinov spomenik u Kijevu. Kao da jedna nevidljiva ruka tim divljim čoporima upravlja. Doduše, ta ista ruka je, pre stotinak godina, i poslala Lenjina iz mog Ciriha za Rusiju u blindiranom vozu, punog para i zlata, da ruši ruskog cara i diže Oktobarsku revoluciju...

Popnemo se na Preslab, slikamo se sa Cezarom, a onda buljimo u plavetnilo iznad Trema, najvišeg suvoplaninskog vrha, gde je arheolog Dragan Jacanović iz Požarevca otkrio neolitsku astronomsku opservatoriju. Da, tu, na Tremu, spustili su se naši arijski bogovi sa Sirijusa. Kao azilanti ili kao okupatori? Ko će to, posle toliko milenijuma, znati. A i to se, začas, okrene! Začas azilanti postanu okupatori, a okupatori budu azilanti...

Vraćamo se sa Preslaba, a Cezar veselo, ispred nas, trčkara, srećan što mu je, evo, opet pružen azil u njegovom Vidovu. A tamo, pored Vidovog hrama, moja Crna nas dočekuje:Ah, kako je lep ovaj Cezar! Krupniji je, možda i jači od Garče, ali ko zna šta odlučuje ko je alfa mužjak, a ko samo omega...Bajdvej, baš me interesuje ko će pobediti u Beogradu, mislim, na izborima na Voždovcu.