Baksuzi

Samo pet dana nakon što je usvojen budžet za narednu godinu, može se sa žaljenjem konstatovati da ni od tog posla nema ništa! Dugo nam je vala i trajao. Doduše, ništa drugo nije se moglo ni očekivati, ako se ima u vidu da je usvojen u petak. Trinaestog. Zato je srušen i pre nego što je Zakon o budžetu za 2014. i stupio na snagu (osam dana od objavljivanja u Službenom glasniku), jer je sve u vodu palo već u utorak, 17. decembra. Iako se iz petnih žila trudio da ubedi javnost da budžet za 2014. možda i nije idealan, niti najbolji, ali da je „bar realan“, plan prihoda i troškova ministra finansija Lazara Krstića teško da će izdržati više od četiri-pet meseci. I njemu se potkrala ista „sistemska greška“ – preterani, nerealni optimizam, čemu su bili skloni i svi njegovi prethodnici, zaključno sa Mlađanom Dinkićem. Zato će, čak i ako u decembru od poreza i drugih dažbina država naplati više nego ikada do sada, prihodi u 2013. biti za 70-80 milijardi dinara manji nego što je rebalansom planirano! U odnosu na originalni budžet, prihodi će biti manji za oko 1,5 milijardi evra. Promašaj za Ginisa, jer zaista nije lako naduvati javne prihode za skoro četiri odsto bruto domaćeg proizvoda. Ili možda u tom grmu i leži zec, jer kada se veštački povećaju prihodi, onda se automatski proširi i prostor za potrošnju. A naša država, jelte, voli da troši. Više od svega. Pa koliko košta da košta. Kada se ispostavi da u državnoj kasi nema para za sve planirane troškove, spas se pronalazi u - novom zaduživanju. Onda ti skupi krediti zahtevaju da se još više odvaja za plaćanje kamata, pa manje ostaje za druge namene. I tako se opet vraćamo na početak. - da bi namirila 700.000 zaposlenih u javnom sektoru i 1,65 miliona penzionera, država uzima nove kredite… I svi se prave naivni, kao da ne shvataju da je taj „perpetuum mobile“ glavni krivac što je javni dug Srbije od 2008. do danas povećan sa oko osam na više od 20 milijardi evra. I što će za godinu-dve sigurno premašiti 80 odsto BDP-a, što se u svetu smatra linijom koja ne sme da se pređe ako ne želite da uđete u društvo prezaduženih zemalja. Iskren da budem, dodatno me nervira što se niko od zvaničnika nije ni osvrnuo na poražavajući podatak da se do početka decembra u budžet slilo samo 728 milijardi dinara. Šta misle, da se niko neće setiti da je ta suma trebalo da bude mnogo veća, 873 milijarde? Ili da niko ne zna da izračuna da bi, ako se već poštuju zakoni, u decembru prihodi morali da budu 155 milijardi? A ni u jednom mesecu do sada nisu bili veći od 80 milijardi dinara! S druge strane, šta i da se niko toga nije setio? Da li bi to rešilo probleme srpskih javnih finansija? Ili je jedini spas da se stvarno, a ne deklarativno, prizna realnost, a to je da budžet ni za ovu, ni za narednu godinu nije realan! Što pre Vlada skupi hrabrost da prizna grešku, to bolje. I za Vladu, ali i za sve građane, nezavisno od toga da li pune ili prazne budžet. Može, naravno, Vlada nastaviti da se igra žmurke. Može istinu skrivati još neko vreme, ali će ceh u međuvremenu samo da raste. Konačno, doskora je u Srbiji važila izreka – pare nisu problem, para nema. Nakon posete šeika Muhameda, Srbija je od Emirata dobila dva kredita od po 100 miliona evra. Zahvaljujući tome, nešto se u Srbiji promenilo. Sada su pare problem i kada ih ima. Jer, nema projekata koji bi tim novcem mogli da se finansiraju.