Metastaza predvidljivosti

Trinaest godina DŽeksonove karijere, dobrim delom počiva na samo dva Tolkinova dela: Gospodaru prstenova i Hobitu. DŽekson je upravo zahvaljujući Tolkinu postao prvorazredna svetska atrakcija, ali su od značaja i mnoga druga formativna pitanja, kakva su ona o žanrovskoj prirodi epske fantastike na filmu, stilu, (zlo)upotrebi tehnologije u kreativne svrhe ili limitima ekranizacije. No, mimo svake idolatrije, nešto suzdržanijem pokloniku DŽeksonove tolkinske faze mogao bi se, još pri pojavi prvog Hobita javiti blagi upitnik, ako ne i konstatacija: DŽekson je postao zarobljenik sopstvenih opsesivizama, sopstvenih ideja o tome šta film u osnovi jeste i treba da bude, a pre svega zarobljenik sopstvenog stila.

Hobit: Šmaugova pustošenja, pokazuje se, već, kao DŽeksonova slepa ulica. Dalja metastaza jednog stila kodifikovanog složenom tehnološkom logistikom, u ovom filmu se već pokazuje kao čisto rutinerstvo, koje možda zadržava sve prerogative egzibicioniste, ali gubi od magije opsenara. Hobit:Šmaugova pustošenja je prilično linearan, predvidiv (što je u bajkama neoprostivo!) i redundantan film. Takvim ga prevashodno čini DŽeksonova opsesivistička (nepotrebna) sklonost nadograđivanju Tolkinovog narativa po svaku cenu, pri čemu se mogući film s dušom nepotrebno žrtvuje komercijalnoj pohlepi. Tamo gde je na plaži potreban kiosk s hladnim sokovima, Piter DŽekson gradi tešku industriju. Ono što je u svetu samog Tolkina dato samo u efektnim nagoveštajima i što je čitaocu ostavljalo slobodan prostor za nadgradnju, i što je još i odlikovalo prvog Gospodara prstenova, u Hobitu: Šmaugova pustošenja više ne postoji. Gledalac je diskvalifikatorna a ne saučesnička kategorija i njemu se nude već gotovi obrasci.

Ova sekvencijalna proširenja, ubistvena i sputavajuća po ritam njegovih filmova, a sve zarad larpurlartističke potrebe da zaslepi megalomanskom idejom, pokazuju se po film veoma kontraproduktivnim. U dramaturškom smislu, režijskom postupku, scenografskoj bleštavosti, produkcijskom perfekcionizmu (u ovom filmu je savetnik za produkciju bio Giljermo del Toro!), nema mnogo razlike između Gospodara prstenova i oba Hobita, a to će reći, ni pomaka. Piter DŽekson je, paradoksalno, prestao da pleni, da bude svež i nov! Upravo težeći maksimalističkim učincima, njegov koncept filma na opasnoj je granici da predstavlja manir. Iako još uvek poseduje dovoljno fascinantnih slika (kakve su one sa buradima, na reci, ili Bilbov upad u Zmajevo boravište i dvoranu prepunu blaga) Hobit: Šmaugova pustošenja je podbačaj. Iza pokušaja romantizacije i mitologizacije života, već se naziru mnoge pukotine Magija se mora promeniti da bi ostala ista!...