Pejzaž posle cunamija

To što je Aleksandar Vučić u nedelju uveče uhvaćen u zaobilaženju istine ne menja suštinu: Srbija je na slobodnim izborima većinski odlučila da se okane demokratskih kerefeka i apsolutnu vlast dodeli jednoj stranci i njenom neprikosnovenom vođi. Čak 48,34 od ukupno 53,12 odsto izašlih birača (prema podacima RIK-a sa obrađenih 99,08 odsto glasova) smatralo je, naime, da je skroz u redu da ispune želju Nebojše Stefanovića, doskorašnjeg predsednika Skupštine Srbije i da sopstvenom slobodnom biračkom voljom, baš kako je on rekao, omoguće Aleksandru Vučiću, lideru SNS, da ima neometanu mogućnost da sam odlučuje o tome kako želi da Srbija izgleda. Pa mu je, tako, omogućena mogućnost da sam odluči da li će i formalno vladati sam, ili će to raditi samo suštinski, uzimajući nekoga sa skupštinskog jelovnika u koaliciju; da li će i u kom obimu krenuti putem decenijama najavljivanih reformi, ili će nastaviti sa mnogo privlačnijom demagogijom; koliko će demokratskih sloboda dozvoliti u zemlji čiji mu je ključ uručen demokratskim putem...

Formalno gledano, doduše, Vučić je svoj trijumf ostvario u koaliciji sa Rasimom LJajićem, Vukom Draškovićem, Velimirom Ilićem i Aleksandrom Vulinom, ali, ako je već jedan od najvažnijih naprednjačkih funkcionera, pa još i predsednik Skupštine Srbije, pozivao da se mogućnost omogući samom Vučiću, ko smo mi da protivurečimo?

U odnosu na sve to, manje je, dakle, bitno što nije tačna Vučićeva konstatacija o najboljem rezultatu u istoriji višepartijskog sistema u Srbiji. Osim, naravno, ako istorija ne počinje od naprednjačkog dolaska na vlast, 2012. godine. Neumoljive činjenice kažu da su postojala dva izborna rezultata bolja od onih oko milion i sedamsto hiljada glasova slivenih u nedelju na račun liste Aleksandar Vučić - budućnost u koju verujemo da bi, po D`Ontovom kursu bili preračunati na 158 poslaničkih mandata.

Oko 600.000 glasova više osvojila je, davne 1990. godine Socijalistička partija Srbije sa Slobodanom Miloševićem na čelu. Tih 2.320.587 glasova, zahvaljujući znatno većem odzivu birača (71,49 posto) tada je predstavljalo 46 procenata od ukupnog broja izašlih birača i Miloševiću je, na osnovu većinskog sistema, donelo 194 poslanička mandata (Demokratska stranka imala je svega sedam predstavnika u parlamentu, a Srpski pokret obnove 19). Deset godina kasnije, mnogostranački konglomerat Demokratska opozicija Srbije osvojio je 700.000 glasova više od Vučićeve koalicije. Sa 2.402.387, odnosno 64,8 odsto glasova (uz odziv od 57,72 posto) petooktobarski pobednici osvojili su 176 poslaničkih mandata (koji su se, doduše, ubrzo u samoj Skupštini podelili u više kolona). Verovatno da je sam Vučić tada imao traumu sličnu onoj kakvu je u nedelju uveče doživela polumrtva građanska Srbija. Tadašnja planina od 176 dosovskih mandata morala je delovati zaista grandiozno gledana sa kote 23 (poslaničkih mandata) na kojoj su se, zahvaljujući 322.333 osvojena glasa nalazili Vučićevi tadašnji radikali. I morala je Vučiću ta pozicija delovati makar jednako beznadežno, ako ne i beznadežnije nego što se danas osećaju restauratori ruševina Demokratske stranke, na primer, sa svojih 19 osvojenih mandata u odnosu na aktuelnih naprednjačkih 158.

Zato bi, umesto pričom o slabom odzivu (ko je hteo da izađe na izbore, mogao je) sadašnji gubitnici mogli da se teše podsećanjem na slučajeve ekstremnih promena rejtinga (seća li se neko da je samo pre dve godine najmoćniji čovek u Srbiji bio sadašnji blizak prijatelj cenzusa, Boris Tadić?). Koliko se sjajno Vučić oporavio od traume iz decembra 2000. govore i neki detalji: prema prebrojavanju Večernjih novosti, naprednjaci su u nedelju izgubili u samo 12 opština u Srbiji, od kojih su u osam pobedile stranke nacionalnih manjina, u dve su trijumfovali socijalisti (Novo Brdo, Surdulica) a u jednoj DSS, stranka kojoj to ipak nije bilo dovoljno za prelazak cenzusa (Bosilegrad). Čak u 92 mesta naprednjaci su osvojili više od 50 posto glasova, a o veličini uspeha možda najslikovitije govori činjenica da je čak i Dragan Marković Palma u svojoj Jagodini ostao iza leđa Vučića. I tačno je da su, prema računici Đorđa Vukovića iz Cesida, naprednjaci zahvaljujući izbornom sistemu, dobili čak tridesetak mandata od preraspodele glasova stranaka ostalih ispod cenzusa. To, međutim, ističe Vuković, ne menja činjenicu da je SNS apsolutni izborni pobednik i bez tih bonus mandata (čak 23 posto glasova pripalo je strankama koje nisu prešle cenzus, a još tri posto listića bili su nevažeći).

Kad su već morali da se pomire sa činjenicom da je za njih završena era predsednikovanja vladom, socijalisti bi ipak mogli biti zadovoljni zato što su, nakon, kako reče Ivica Dačić, izbornog cunamija ipak uspeli da, sa osvojenih 13,51 procenata i 44 skupštinska mandata, sačuvaju najveći deo svoje glasačke baze (na prošlim izborima imali su 14,51 posto glasova). Slično se ipak ne može reći za demokrate Dragana Đilasa (19 mandata odnosno 6,04 odsto glasova) i novodemokrate Borisa Tadića (18 mandata, 5,71 odsto glasova) . NJihov debakl je samo nešto manji od potpunog sloma preostalih važnih petooktobarskih igrača, Vojislava Koštunice, Čedomira Jovanovića i Mlađana Dinkića, čije partije nisu uspele da pređu cenzus.

Teško je reći koja od dve demokratske stranke ima više razloga za preispitivanje i pokušaje da popravi šta se popraviti može. Vuković podseća da je u istraživanjima Cesida, celovita DS pre dva meseca mogla da računa na nekih 12-13 posto glasova, dok je sada zbirni rezultat dve stranke nešto manji od tog procenta. I ne samo to: kad se razloži rezultat Tadićeve novoosnovane partije, vidi se da je za njen prelazak cenzusa zaslužan Nenad Čanak i njegova Liga socijaldemokrata Vojvodine. Prema podacima Cesida, naime, Nova demokratska stranka je najbolji rezultat (7,8 posto) ostvarila u Vojvodini, dok je u Beogradu i na parlamentarnim izborima ostala ispod cenzusa (4,9 posto) a u centralnoj Srbiji se zakucala upravo na tih pet posto. S druge strane, stara demokratska pod Đilasovim vođstvom morala bi ozbiljnije da poradi na utvrđivanju pravog stanja u svojoj lokalnoj infrastrukturi nakon Tadićevog odlaska u nepoznato: DS je i na parlamentarnim izborima u Beogradu prošla značajno bolje (10,8 posto) nego u Vojvodini (5,5 posto), a o centralnoj Srbiji da i ne govorimo (svega 4,1 posto glasova).

Upadljiv rezultat izbora je i činjenica da se u parlamentu ne nalazi nijedan zastupnik evroskeptično ili antievropski orijentisane politike, iako takvo raspoloženje vlada u dobrom delu društva. Prema istraživanjima, oko trećina građana su evroskeptici, ali im to, kaže Vuković, očigledno nije ključna preferenca kod glasanja. Prioritet u odluci, veruje on, bilo je veliko nezadovoljstvo i ovo što se kupuje borbom protiv korupcije. A prema mišljenju Miodraga Radojevića, građani su umorni od političara koji su vladali u prethodnom periodu, pa su odlučili da bace tikete na onog ko ih je dobrom kampanjom ubedio da može da ostvari kakav-takav rezultat. On primećuje da je u kampanji samo kod SNS i SPS postojala strast, dok je jedan deo biračkog tela, nekih 10 do 15 procenata, zahvatila malodušnost i utisak da njihov izlazak na izbore ničem ne doprinosi. A možda je od nekog značaja bio i onaj rad na terenu od telefonskih poziva, preko dolazaka upornih naprednjačkih aktivista na vrata građanima, pa sve do čudnih pojava, poput onih plavih kačketa u Novom Sadu, zbog kojih su demokrate podnele krivičnu prijavu, optužujući ih za kupovinu glasova. Sami naprednjaci, verovatno, imaju neko drugo objašnjenje izbornog rezultata, sastavljeno od tvrdnji o sopstvenoj uspešnosti i kvalitetu. I imaju sva prava ovog sveta da u tu verziju veruju.



Ko god bio u pravu ostaje činjenica da je Vučić potvrdio svoju neprikosnovenost u Srbiji. Time su stvoreni uslovi za ocenu koju je prvi dao Florijan Biber, profesor Univerziteta u Gracu, da čak ni Milošević nije imao toliku moć. U intervjuu Slobodnoj Evropi, Biber je ocenio da je sukob Đilasa i Tadića umnogome doprineo pobedi naprednjaka i upozorio na medijsku nepropusnost za opozicione stranke, ali je u njegovoj analizi u kojoj ističe da je uvek opasno kad jedna partija ima apsolutnu vlast ipak najneprijatniji ovaj deo: Ako analiziramo iskustvo cele regije, veoma je teško da jedna stranka vlada sama konstruktivno. Kad god je jedna partija sama imala apsolutnu većinu, to je uglavnom vodilo autoritarnim tendencijama. Primer za to je vladavina Viktora Orbana u Mađarskoj... Ne bih rekao da su reforme i autoritarizam alternative, odnosno da se međusobno isključuju... Pogledajte primer Makedonije. Tamo je na vlasti već osam godina VMRO koji koristi isti način dominacije uključujući i prevremene parlamentarne izbore koji će uskoro biti održani a to nije prvi put zatim kontrolu nad medijima. Međutim, sproveo je mnoge ekonomske reforme. Dakle, moguće je da nova vlada u Srbiji sprovede neke ekonomske reforme ali i da se ponaša autoritarno. Glavni problem je u tome što je EU bilo veoma važno da ima partnera koji je spreman na sporazum o normalizaciji odnosa sa Kosovom. Zbog toga je Brisel gledao kroz prste Srbiji zbog odsustva reformi na unutrašnjem planu.

Postoji ipak, mogućnost da se Biberovo upozorenje, na bukvalnom nivou, prilično obesmisli. Prema proceni trojice sagovornika NIN-a, naime, Vučić će, čak i ako ne mora, vlast podeliti sa još nekim strankama, čime bi priča o opasnostima samostalne vladavine mogla biti izbegnuta makar formalno, s obzirom na objektivnu moć potencijalnih partnera (Đorđe Vukadinović zato govori o prividu podele odgovornosti).

Posle nedeljnog trijumfa manevarski prostor naprednjaka toliki je da Vukovića čak ni koalicija sa Đilasovim DS ne bi iznenadila, dok Radojević i Vukadinović ipak, pored stranaka manjina, kao kandidate vide samo SPS i Tadićevu NDS. Radojević vidi mogućnost da u novoj vladi bude bilo koja od te dve partije ili obe zajedno i veruje da će, u svakoj varijanti, Vučić insistirati na mešovitoj političko-ekspertskoj vladi poput one iz 2001 (u kuloarima se, čak, pominju i neka imena iz tog perioda, poput Kori Udovički, ministarka energetike i rudarstva u tom periodu). Vukadinoviću se čini verovatnijim da bi Vučić pre uzeo Tadića za partnera nego Dačića (i on i Radojević naglašavaju značaj faktora Rakić), ali ima u vidu i da Vučiću ne bi bilo baš zgodno da SPS, sa pristojnim rezultatom, dobije mogućnost da se pozicionira kao lider opozicije. Ne ulazeći u sudsko-kriminalnu priču vezanu za Darka Šarića, koja je možda realna a možda i nije, u političkom smislu, Dačić bi kao koalicioni partner bio pogodniji Vučiću kao dežurni krivac, kao alibi prema spolja ako ne može da ispuni zahteve MMF-a ili žrtveni jarac, ako bude potreban,, kaže Vukadinović. On misli da je malo verovatno da bi i SPS i NDS mogli biti u vlasti jer to njima ne bi odgovaralo osim ako ih Vučić ne natera. Liga socijaldemokrata je, uostalom, već odbacila svaku mogućnost učešća u vlasti sa SPS-om.

Logično je da u paket pregovora ulazi i beogradska vlast, ali ne više na način viđen prethodnih godina sagovornici NIN-a slažu se da je potreba za koalicionom pakovanjem u Beogradu manja i da nije teško zamisliti samostalnu vladavinu SNS-a. Kao što nije nemoguća varijanta da jedan partner bude izabran za republičku, a drugi za gradsku vlast, gde u obzir dolazi i DSS. Ono što, međutim, nije vidljivo na prvi pogled, jeste mogućnost da u paketu pregovora bude i sudbina Vojvodine.

Samo dan nakon izbora, potpredsednik GO SNS Nikola Selaković rekao je da veruje da će posle ubedljive pobede SNS na parlamentarnim izborima, uskoro biti održani i izbori za pokrajinski parlament. Vojvođanski premijer i zamenik predsednika DS Bojan Pajtić odmah je saopštio da bi proces donošenja zakona o finansiranju Pokrajine, usvajanje Statuta APV i izmene Ustava stvorili pretpostavke da se do kraja godine održe vanredni pokrajinski izbori. Koliko god takva ponuda delovala nerealno, pre svega zbog male verovatnoće da bi tako brzo bilo moguće napraviti ustavne promene, Radojević veruje da je Pajtić svestan da bi ulaskom SNS u pregovore o republičkoj koaliciji sa Savezom vojvođanskih Mađara bilo otvoreno pitanje vojvođanskih izbora. I ne samo to eventualnim ulaskom Tadićeve NDS u vladu bio bi poslat signal da će se dodatno urušiti vojvođanske demokrate i onemogućiti opstanak Pajtićeve vlade (što bi, možda otvorilo mogućnost Dačiću da sa svojih 13 mandata priskoči u pomoć Pajtiću). I Vukadinović je uveren da naprednjacima više nije naročit problem da isposluju vojvođanske izbore, a Vuković podseća na primer iz 2000, kada su socijalisti mogli da sačuvaju republičku vlast još godinu dana posle debakla na saveznim izborima, ali su na vreme shvatili da takva nekooperativnost ne bi bila umesna.

Nije, međutim, samo promena vlasti u Vojvodini u opticaju potpredsednik SNS Goran Knežević otišao je korak dalje, ocenivši da ne bi trebalo raspisati samo pokrajinske, već i lokalne izbore. I to iz dva razloga prvi je taj što je planirana promena Zakona o lokalnoj samoupravi, nakon čega ide i raspisivanje lokalnih izbora. Drugi razlog je što u svim razvijenim zemljama postoji praksa da su parlamentarni izbori razdvojeni od lokalnih, tako da predstavljaju prolaznu stanicu na kojoj se meri rejting stranaka i poverenje građana, rekao je Knežević. Radojević, zato, kaže da je trenutno gotovo samo prvo poluvreme, i to rezultatom 5:0 za SNS, ali da sledi drugih 45 minuta u kome bi poražena opozicija mogla videti slamku spasa. Osim ako to, u skladu sa proverenim biračkim metodom glasanje za pobednika ne bude prilika za novi debakl. Ono što bi u celoj priči moglo delovati čudno jeste naprednjačka želja da nastave sa preuzimanjem vlasti u poslednjim neosvojenim enklavama, uprkos slabom kadrovskom potencijalu koga i sami moraju biti svesni. O čemu govori i Vučićeva stalna potraga za sposobnim ljudima, bilo u drugim strankama, bilo nestranački opredeljenih, što u zemlji, što u inostranstvu. Vukadinović ima zanimljivo tumačenje, prema kome nije tačno da Vučiću nije dosta vlasti, nego mu nije dosta kampanje. U kampanji se oseća kao riba u vodi. On je majstor kampanje, u to se razume za razliku od drugih stvari u koje se meša. NJegovom iskustvu, znanju i karakteru odgovara atmosfera stalne kampanje i vanrednog stanja, odgovara mu stanje povišene temperature i nervoze, ali to nije dobro za zemlju, društvo, institucije i investicije. Problem je celog društva da li će se zaustaviti ta manična jurnjava za što više vlasti i potreba za pronalaženjem novih i novih neprijatelja koje će pobeđivati, kaže Vukadinović.

Bez obzira na potencijalni nastavak akcije širenja naprednjačke vlasti i na sastav buduće vlade, jedno je činjenica Vučić je sada i formalno najmoćniji čovek u Srbiji i sve što se u narednom periodu desi ići će na njegov račun. Ili, što bi rekao Vuković - videli smo da zna da osvoji vlast, da zna da je zadrži, sad ćemo videti da li zna da je vrši. Ne postoji, pritom, ni jedan razlog za uverenje da bi mu taj posao mogao na bilo koji način olakšan. Startna pozicija nove vlade možda je najteža od svih vlada od 2001. Vlada iz 2001. imala je izrazito loš ambijent, ali je mogla da računa na veliki kredit koji je dolazio od Zapada, kaže Radojević što nikako ne bi trebalo shvatiti kao pokušaj traženja alibija za glavnog junaka sumorne srpske priče. I za njega, i za birače koji su ga za tu ulogu izabrali, važi isto tražili ste, gledajte.

Osvajanje Beograda

Mogao bi to biti rezultat dovoljan da zaleči stare rane, nastale dosadašnjim neuspešnim pokušajima osvajanja Beogradske tvrđave: naprednjaci su na izborima za Skupštinu grada osvojili čak 43,62 odsto glasova, odnosno 63 od ukupno 110 odborničkih mandata, što je više nego dovoljno za samostalno formiranje vlasti.

Neimenovanom naprednjačkom timu, sve u senci gorostasnog Vučića i makete Beograda na vodi, tako je pošlo za kampanjom da ostvare ono čemu je sam Vučić pre toga tri puta neuspešno težio. Poslednji put, na majskim izborima 2012, koalicija oko naprednjaka koja ga je bila istakla kao kandidata za gradonačelnika, bila je dobacila tek do 25,66 posto glasova (skoro 18 posto manje nego danas) dok je tada snažni Dragan Đilas na čelu liste jedinstvene DS imao skoro deset posto glasova više (35,15).

Situacija se ovoga puta nije samo obrnula: pad demokrata ipak je nešto veći od rasta naprednjaka. U Skupštini Beograda, prema konačnim rezultatima Gradske izborne komisije, sedeće 22 odbornika DS-a (lista DS osvojila je 15,7 odsto glasova, skoro 20 odsto manje nego prošli put), odbornici sa liste okupljene oko SPS-a imaće 16 mandata (11,49 posto glasova) a devet odbornika DSS-a, na osnovu 6,39 posto osvojenih glasova, braniće čast stranke Vojislava Koštunice koja na republičkom nivou nije uspela da pređe cenzus. Stranka Borisa Tadića, koja se na republičkom nivou plasirala u parlament, imala je nedovoljnih 3,66 odsto glasova, dok su najbliže cenzusu bile Dveri, sa 3,74 odsto.

Demokrate su uspele da odbrane Vračar i Stari grad, ali uz dosta slabu razliku: na Vračaru je za DS glasalo 29,39, a za SNS 24,04 odsto birača, dok je na Starom gradu taj odnos bio 26,32: 25,43. U čak 15 gradskih opština, međutim, pobedili su naprednjaci.
U utorak, kada je NIN odlazio u štampu, i dalje je trajala licitacija ko će iz naprednjačkog tima biti malo ravnopravniji od ostalih, s obzirom na to da statut Grada ne predviđa kolektivno rukovođenje, već jaku funkciju gradonačelnika. Dosadašnjem spisku potencijalnih kandidata Zorana Mihajlović (prva na listi), Siniša Mali (koji je praktično već počeo da radi taj posao, pa nije jasno zašto ne bi i nastavio), Nebojša Stefanović (Megatrendov doktor na temi Nova uloga strategijskog menadžmenta u upravljanju lokalnom samoupravom - primer grada Beograda) dodat je i Nikola Selaković, dosadašnji ministar pravde, koga ipak neki pre vide kao novog ministra policije.