Filozofske dimenzije

Najnoviji film Larsa fon Trira Nimfomanka, provokativan, polemičan i kontroverzan, definitivno je podelio i same njegove poklonike. Dok mu jedni prebacuju na egzibicionizmu i standardnoj dozi sadizma i seksa, drugi ga veličaju kao neponovljivo halucinatorno putovanje, kao svojevrsni purgatorijum kojim se Trir, daleko od svakog moralizatorstva, legitimiše kao možda vodeći svetski reditelj. Nimfomanka je apsolutni trijumf savremenog filma i čini se da je u ovom trenutku, daleko od svih diskvalifikativa, za nas jedino pitanje od značaja, koliko je ovaj film faktički rodonačelnik jednog novog, deficitarnog filmskog žanra: filma eseja.

A Nimfomanka, svojom veoma složenom filmskom fakturom, to uistinu jeste. Za film nekonvencionalne dužine (četiri sata), višesatno držanje pažnje nije mali problem, a Trir ga s uspehom rešava, čineći pritom da njegov film nema nijedan pad, nijedan pogrešan potez ili pak deo koji se pokazuje nepotrebnim u odnosu na celinu. U ovom filmu, Trir postiže svoje najveće stilsko jedinstvo, a snaga njegove režije pleni od prvog do poslednjeg kadra.

Nimfomanka je film prividno monološke situacije (lična ispoved nimfomanke) ali je njegova suština, zapravo, dijalog. Govor u prvom licu nimfomanke DŽo, prekidan je, prelomljen i korigovan njenim dijaloškim saučesnikom Seligmanom. Time se filmu s jedne strane obezbeđuje naizmeničnost tačaka gledišta, što svakako pospešuje ritam ali se, na drugoj strani otvara potpuno novi prostor za autorefleksiju, autoironiju, negaciju, korekciju i naoko trivijalnom dijalogu podaruju gotovo filozofska obeležja. Polemički intoniran karakter ovih dijaloga između DŽo i Seligmana vodi nas do jedinstveno orkestriranog diskursa višeg smisla u kojem su dotaknute neke od krucijalnih problemskih dimenzija naše savremenosti, kakve su one o prirodi političke korektnosti, pedofiliji, praštanju Uočljivo je pritom Trirovo ironiziranje klasične psihijatrijske situacije u kojoj prevladava statički i monološki koncept gde u krajnjoj konsekvenci pacijenta ne samo da ne očekuje rasterećujuća situacija no ne dovodi ni do terapeutske svrhe. U Nimfomanki, fingiranje instance psihijatra služi zapravo njegovom uklanjanju, a problemska ravan se iz domena psihoanalize seli u domen etike, a iz ove, opet, u sferu čiste emocionalnosti.

Nimfomanka je puna jakih i nezaboravnih scena a nemali broj njih je sračunato iritantan, pa i šokantan (uriniranje po ljudskom licu u završnici filma!). Posle Antihrista, Trir je još jednu tešku ulogu poverio Šarloti Gejnsboro koja, ispod prividne gracilnosti, njegovim filmovima podaruje neku dodatnu snagu, koja je u potpunosti saobrazna Trirovim vizijama.

Premda Trirov kadar u Nimfomanki ima sve osobine klasicističkog stila nikako ne treba prenebreći njegova eklektička svojstva. Stilski raspon Trirovog referiranja ne promiče iole upućenijem filmskom gledaocu. To što se Fon Trir nikada u svojim filmovima eksplicitno ne priklanja nijednoj filmskoj tradiciji i da, kao neki drugi evropski reditelji (Žan Estaš, Žan Mari Štraub) uspostavlja vlastitu tradiciju, ne znači da u Nimfomanki ne nailazimo, istina, u posve drugačijoj ideološkoj konstelaciji, na tragove prethodnika. Priča o grehu Valerijana Borovčika njegov je katarzički pandan.