Rizik(o) u stvarnom svetu

Virtuelna realnost potiskuje stvarnost, zapisao je Svetislav Basara pre petnaestak godina, a od tada je, ako išta, virtuelnost u još žešćoj ofanzivi, što se da videti i u geopolitici. Milioni zanesenjaka koji provode noći šireći granice svojih imperija u onlajn strateškim igrama morali su uticati i na stvarnost, mada je ruska aneksija Krima pre izgledala kao scena iz starog dobrog stonog Rizika. Vladimir Putin se malo kockao, to jest bacio kockice i zatim jednostavno pomerio crvene tenkiće na Krim, dok su ostali igrači proklinjali njegovu srećnu ruku. Međutim, evropske ideje za sledeći krug bacanja umeju biti i bizarnije, baš kao da su se prelile iz stvarnošću neometanih svetova interneta. Makar zbog profila zastupnika, najozbiljnija među njima jeste ideja Rumuna da granice prošire celom novom državom - Moldavijom. Predsednik Rumunije Trajan Basesku nedavno se previše zatrčao ka Kišinjevu, pa je pre nekoliko nedelja i rumunski ambasador u Moldaviji morao priznati da bi rumunski političari trebalo da budu oprezniji kada pričaju o Moldaviji. Doduše, usput je dodao da bi Rumunija bila spremna na ujedinjenje u ekstremnoj situaciji, to jest ako bi građani Moldavije to tražili.

Na Krimu se nedavno videlo koliko je lako stvoriti ekstremnu situaciju, a podgrejane istorijske želje za povratak Besarabije - komada istočne Evrope koji se uglavnom poklapa sa savremenom Moldavijom, i koji je pripadao Rumuniji od 1918. do 1940. - rumunski mediji i političari pravdaju akutnim strahom od ruskog medveda. Linija njihovog argumentovanja ide otprilike ovako: medved je razjapio čeljusti i progutao Krim; zatim će još malo raširiti vilicu i progutati Odesu; potom će da smaže i Pridnjestrovlje i celu Moldaviju, i eto Crvene armije i Staljina - pardon, Putina - u Bukureštu. Rumunski strah od Rusije jeste autentičan, ali je ovo opravdanje verodostojno taman koliko i ruski ili američki humanitarni ratovi. Basesku je, na primer, novembra prošle godine rekao da bi Rumunija i Moldavija trebalo da okončaju podelu koju su im početkom Drugog svetskog rata nametnuli Hitler i Staljin. Možda se to neće dogoditi odmah, ali hoće jednog dana jer je krv gušća od vode, izjavio je tada.

Krv jeste gušća od voda Pruta i Dunava koje razgraničavaju Rumuniju i Moldaviju, ali nezgodno je što ume da proključa, a nije izvesno gde je tačka ključanja Moldavaca. Moldavski parlamentarac Grigore Petrenko svakako je dospeo do nje nakon Baseskuovih izjava, kada je rumunskom predsedniku uzvratio predlažući mu da umesto razgovora o ujedinjenju povede razgovore sa psihijatrom. Dobro, taj jeste komunista, ali oduševljenje rumunskim idejama nije nimalo očevidno ni kod većine drugih Moldavaca. Možda je i čitav milion Moldavaca uzeo rumunske pasoše koje je Bukurešt 2009. ponudio svakom žitelju Moldavije koji može da dokaže rumunsko poreklo, ali broj onih koji te pasoše smatraju zakletvom vernosti, a ne ulaznicom za Evropsku uniju znatno je, izgleda, manji od te srećne četvrtine. Anketa kišinjevskog Centra za sociološka istraživanja i marketing iz 2012. kaže da ih je oko 15 odsto, a poslednji moldavski cenzus (popis) - doduše, iz 2004. - kaže da se tek oko dva odsto stanovnika smatra Rumunima. Više ih se proglasilo Bugarima, a kada već pominjemo reč cenzus, nijedna moldavska partija koja se zalaže za ujedinjenje nikada ga nije prešla na parlamentarnim izborima. Rumuniji je ideja ujedinjenja draža, i izgledno je da bi dobila potrebnu podršku na nekom zamišljenom referendumu - anketa bukureštanskog Centra za strateške studije takođe iz 2012. kaže da ujedinjenje podržava čak 87 odsto Rumuna - ali i tamo ima ponekog ko se češe po glavi i pita kog će mu vraga Moldavija, znana i kao najsiromašnija zemlja Evrope. Sve u svemu, čini se da rumunska maštanja o Besarabiji zasada samo potvrđuju kako ekspanzionističke težnje nemaju nužne veze sa svetom racionalnog.

Krunski dokaz toga može se naći u Beloj kući. Ne u Ovalnoj sobi, već na njenom veb-sajtu. Veb-sajt ima sekciju nazvanu Mi, narod prema prvim rečima američkog ustava, koja - kao što joj ime kaže - služi tome da se administracija pretvara kako je interesuje vox populi. Tamo je 21. marta stanoviti S. V. iz Enkoridža pokrenuo peticiju da se Aljaska vrati Rusiji, motivišući predlog time što je prva noga koja je kročila na Aljasku navodno bila sibirska - pre nekih sto do 160 vekova - i činjenicom da su ruske kolonije tamo počele da niču još u 16. ili 17. veku. Budući da je peticija pokrenuta usred krimske krize, podatak da ju je u trenutku zaključenja ovog broja NIN-a potpisalo više od 36.000 ljudi privukao je prilično pažnje. Za slučaj da neko mogućnost otcepljenja Aljaske shvata ozbiljno, treba reći da će peticija zavredeti pogled američke administracije tek ako je do 20. aprila potpiše 100.000 ljudi, kao i da je Teksasu pre dve godine uspelo da skupi šestocifren broj potpisa, ali da Bela kuća svejedno nije bila impresionirana.

Naposletku, takođe na dan kada je ovaj broj NIN-a otišao u štampu, Moskou tajms je objavio da je peticija šala izvesne ruske organizacije koja je želela da zaštiti građane SAD pokazujući Beloj kući da je mana njenog sistema peticija to što bilo ko može tražiti bilo šta. Peticija je, dakle, potencijalna smicalica na mnogo nivoa - i dalje je neizvesno da li je sama ironična, da li je obrazloženje navodnih autora posprdno ili je tekst koji je objavio Moskou tajms prvoaprilska šala. No, šta god je od toga istina, peticija se ozbiljnošću ne razlikuje bitno od brojnih drugih geopolitičkih maštarija. Nevolja je samo to što, za razliku od interneta, u stvarnom svetu može pasti stvarna krv.



Lokalni izbori u Francuskoj

Debakl socijalista

Ima zemalja - nećemo ih imenovati, samo ćemo diskretno pogledati u njihovom pravcu - čiji lideri tu i tamo umeju da unutrašnjopolitičke probleme rešavaju tako što krenu u neki malu spoljnopolitičku avanturu bliže ili dalje od kuće, čisto malo da dođu do daha. Kako Francuska ne spada u takve zemlje, predsedniku Fransoa Olandu - čija je Socijalistička partija upravo doživela totalni debakl na lokalnim izborima - teško da bi bilo od pomoći sve i ako bi poslušao nedavnu šaljivu preporuku jednog pariskog nedeljnika da, na talasu entuzijazma za prekrajanje granica iznova probuđenog ruskom aneksijom Krima, Francuskoj lepo pripoji Valoniju, frankofonski deo Belgije, koja ionako ima neprolazne muke s identitetom.

U nemogućnosti, dakle, da priskoči pomoć braći u Valoniji, a rezultatima izbora (socijalisti su izgubili vlast u 155 gradova, mada su je, za utehu, zadržali u Parizu; tamo će gradonačelnik prvi put postati jedna žena, An Idalgo) nateran na radikalni rez, Oland je uradio ono što se mora: niz vodu je pustio premijera Žan-Marka Eroa. Ovaj je dan posle izbora uredno podneo ostavku, da bi potom predsednik uradio ono što je po mnogima trebalo da uradi još ranije i za novog šefa vlade postavio dosadašnjeg ministra unutrašnjih poslova - popularnog, ali i nezgodnog Manuela Valsa.
S rejtingom koji obara sve negativne rekorde, svestan apatije birača (odziv je bio za francuske uslove nizak, oko 62 odsto) i rastuće nervoze evropskih partnera, Oland je, priteran uza zid, priliku da zemlju pokuša da izvuče iz ekonomske stagnacije dao političaru koji je, po opštem mišljenju, socijalista samo nominalno. Vals (51) jeste najpopularniji socijalistički političar u zemlji, ali ga levo krilo stranke baš i ne ljubi zbog oštrog jezika i stavova koji su zapravo bliži francuskoj desnici. Odlikuje ga ono što Olandu nedostaje - harizma, odlučnost i pragmatizam - ali ga, istovremeno, tvrd stav prema imigrantskom pitanju i bliskost poslovnim krugovima profilišu kao tipičnog predstavnika nove generacije evropskih političara s tobožnje levice čija je politika zapravo, još od Tonija Blera naovamo, šećernom glazurom prevučena verzija onoga što zastupa desni centar. Ali bi lako moglo da se ispostavi da je to upravo ono što Francuskoj treba.