U potrazi za izgubljenim identitetom

Za nedelju dana građani 28 članica Evropske unije izaći će na birališta ne bi li izabrali novi Parlament, a potom i Evropsku komisiju. Biće to najveći izbori na svetu, posle Indije, na kojima pravo učešća ima 400 miliona ljudi. To pravo, međutim, većina neće ostvariti – apstinencija je, naime, bolna tačka evropskih izbora već duži period, a očekuje se da će ove godine dostići rekord. Na prethodnim evropskim izborima, 2009. godine, bilo je 57 odsto uzdržanih na nivou Evropske unije. Neke države stigle su i do su 70 odsto apstinenata, a rekorder je bila Slovačka u kojoj 80 odsto glasača nije želelo da glasa. Trideset godina ranije, 1979. godine, dok je Evropsku uniju činilo devet zemalja, na izborima je uzdržanih bilo oko 37 odsto. Brisel je sada pokušao da nekako motiviše birače i da pruži ponudu uz koju će se osećati bolje, s obzirom na to da se većina žali da ne oseća da ima ikakav uticaj na evropske političare. To što se 751 član Evropskog parlamenta bira direktno, nije dovoljno da prosečan Evropljanin oseti da može da utiče na briselske odluke. To je uostalom jedina evropska institucija u koju se ulazi direktnim glasanjem građana, a ono je olakšano i mogućnošću da može da se glasa i u državi u kojoj birač ima boravište, ali svejedno, odziv je u stalnom padu. Kako pokazuje istraživanje Eurobarometra - 67 odsto Evropljana smatra da njihov glas nema uticaja u EU. Novina je i to što bi od ove godine i sam Savet EU trebalo da odluku o predsedniku Evropske komisije donese uzimajući u obzir i rezultate političkih grupa na izborima za Parlament. To bi trebalo da donekle motiviše glasače koji se uglavnom žale da njihov izbor ne znači mnogo i da nemaju uticaja na odluke koje se donose u najvažnijim institucijama. Naravno, nije sporno da se dogovori i preporuke često ne poštuju, pa tako ni ova odluka nije pravno obavezujuća za Savet, koji svoj izbor može da donese baš onako kako ga je donosio i prethodnih godina. Nije, verovatno, najsrećnija okolnost ni to što se izbori održavaju istovremeno sa lokalnim izborima u mnogim evropskim zemljama, za šta su glasači daleko više zainteresovani. Što se, pak, evropskih institucija tiče, birališta se prvo otvaraju 22. maja u Velikoj Britaniji i Holandiji, a zatim se prenose u druge zemlje, tako će Irska i Češka otvoriti birališta 23. maja, Letonija i Slovačka 24, ostale članice 25, zaključno sa Italijom gde se kutije zatvaraju 25. maja u 22 časa. Kako rezultati mogu biti objavljeni tek kada i poslednji glasač kaže svoju reč, to će pojedine zemlje čekati tri dana da saznaju ko je osvojio mesta i kako su se njihovi glasači izjasnili. Brisel sada mora da se potrudi da nekako ipak motiviše glasačko telo EU, koje se već toliko osulo da se može postaviti pitanje kredibiliteta onih koji budu odabrani. To nije prijatna slika ni za same poslanike, a ni za članove Komisije. Kako pokazuju istraživanja, istovremeno opada i poverenje u evropske institucije i sada je palo na 31 odsto. Poslanici pet političkih grupa, a u parlamentu ih ima ukupno sedam (Evropska narodna partija, socijalisti, liberali, zeleni, radikalna levica, konzervativci i evroskeptici) zato su pokušali da privuku glasače i tako što su odredili svog kandidata za predsednika Evropske komisije, mesto daleko atraktivnije od poslaničkog, za koje računaju da bi ipak moglo više da zainteresuje građane EU. Žan Klod Junker, nekadašnji ministar finansija i bivši premijer Luksemburga, kandidat je Evropske narodne partije, Martin Šulc predsednik Evropskog parlamenta predlog je levog centra - socijalista i demokrata, dok je Gi Verhofstat, nekadašnji belgijski premijer, izbor liberalnog bloka ALDE. Verhofstat je već bio ozbiljan kandidat za prvog čoveka Komisije, pre deset godina, ali je na njegov izbor London stavio veto, pa je rešenje ipak nađeno u tadašnjem premijeru Portugalije, Hoze Manuelu Barozu. Hoće li sada imati više sreće rano je prognozirati, oko kandidata se već vode bitke, pa i prognoze koje mesto bi im moglo pripasti ako izgube trku za predsednika EK. Ali već se prognozira da nemačka kancelarka Angela Merkel neće biti podrška za Martina Šulca, kao ni britanski premijer Dejvid Kameron. Ali bi trenutni predsednik Evropskog parlamenta mogao zato da se nađe na mestu komesara za spoljnu politiku. Za Junkera se, pak, spekuliše da ukoliko ne dobije mesto predsednika lako može da se dogodi da zameni Van Rompeja na mestu predsednika Evropskog saveta. Kao kandidati za naslednika Baroza spominju se i danski premijer Hele Torning Šmit, irska premijerka Enda Keni kao i bivši italijanski premijer Mario Monti, koji je u Briselu proveo desetak godina (od 1995. do 2004. godine) na mestu evropskog komesara za unutrašnje tržište, a potom i evropskog komesara za konkurenciju. Kao naslednika Ketrin Ešton neki vide i poljskog ministra inostranih poslova Radeka Sikorskog. Zajednička tačka svih kandidata je stav da Evropska komisija mora da se menja. Odbojnost koju su građani stekli prema njoj tokom poslednje decenije toliko je narasla da joj se na teret stavljaju i znatno veća ovlašćenja nego što ih zapravo ima. Komisija daje predloge, a odluke donose države članice i Parlament. Proces donošenja odluka sada je promenjen i za Parlament, koji mora da odobri gotovo sve nove propise. Ipak, nije sporno da većina građana EU ne gaji simpatije prema ovoj instituciji, kao i da većina novih kandidata smatra za to prilično odgovornim Baroza i njegov nedostatak inicijative. „Rekao sam mu: imate pravo na inicijativu, ali vi ga ne koristite. Vi najpre telefonirate u Berlin i Pariz, i ako nemate zeleno svetlo, ništa ne radite”, izjavio je Martin Šulc. „Barozo mi je odgovorio da se oseća kao kontrolor letenja na aerodromu - jedina briga mu je bila da se izbegne katastrofa. Ja smatram da predsednik EK mora da napravi plan leta od poletanja do sletanja, a ne samo da kontroliše.“ Barozovi potencijalni naslednici sada obećavaju da će reformisati Komisiju, da će uspostaviti bolje odnose sa komesarima, da će se više boriti za mesto u procesu odlučivanja, da će biti čvršći i odlučniji. „Ovoga puta – drugačije“ glasi i predizborni slogan, koji treba da motiviše glasače da ipak izađu na izbore. Hoće li u tome uspeti znaće se u septembru, kada će svaki novi komesar morati da dobije potvrdu članova Parlamenta. Dva meseca kasnije, u novembru, Evropski savet će izabrati naslednika Hermana van Rompeja i Ketrin Ešton. Tako će od jeseni EU imati nove ljude na čelnim pozicijama, koji će imati pet godina da pokažu šta znaju. Hoće li sa njima zaista biti drugačije pokazaće evropski glasači na sledećim izborima.