Četvorica jahača klasike

Mocart, Čajkovski, Betoven i Hajdn – četvorka je koja bi bila favorit protiv svakog muzičkog tima koji bi joj izašao na megdan, a NIN od ovog broja čitaocima nudi njihova dela poput četvrtina note, četiri diska u četiri broja. Deljenje poklona počinje „nastupom“ Mocarta, Simfonijom broj 41, poznatijom kao Jupiter. Ser DŽordž Grouv, prvi upravnik Kraljevskog muzičkog koledža u Londonu, o Jupiteru je, nekih 120 godina nakon što je napisan, rekao da je „najbolje orkestarsko delo koje prethodi Francuskoj revoluciji“. Kao da to nije dovoljan životni uspeh, Mocart ovom disku velikodušno dodaje i jedan koncert za violinu i orkestar. U broju nakon Mocarta, sledi Italijanski kapričo i Šesta simfonija Čajkovskog. Na orkestarsku fantaziju, kompozitora je inspirisao rimski karneval, pa je njen poznati uvod zapravo zvuk vojničke trube konjičkog puka koji je čuo iz hotelske sobe. Šesta simfonija, slavna kao Patetična, poslednja je kompozicija premijerno izvedena pre smrti Čajkovskog, te možda i zato ljubitelji i danas traže i pronalaze skrivena značenja čak i u njenim notnim zapisima. Sam kompozitor je u pismu nećaku o njoj zapisao: „Verujem da nastaje moje najbolje delo... Rekao sam ti da sam završio simfoniju koja je iznenada prestala da mi se sviđa, i da sam je pocepao. Sada sam komponovao novu, koju sigurno neću pocepati.“ Tek što odslušate Čajkovskog, sedam dana kasnije, na scenu će hrupiti Betoven, Četvrtom i Petom simfonijom. Budući da je prvi stav Pete svakako dobar kandidat za sedam ili osam najpoznatijih minuta klasične muzike, zanimljivo je pomenuti da je veliki Nemac svojevremeno Četvrtoj dao prednost, odloživši potonju Petu na stranu kako bi Četvrtu završio. NIN-ovu notu jednom simfonijom i jednim koncertom za violončelo i orkestar kompletira Jozef Hajdn, kome je komponovanje donelo nadimke „otac simfonije“ i „otac gudačkog kvarteta“. Tek toliko.