„Inovatori“ željni zvanja

Foto Dalibor Danilović

Društvena temperatura pokrenuta doktorskom disertacijom Nebojše Stefanovića, ministra policije, nastaviće da raste zahvaljujući njegovom društvenom položaju. Član je stranke na vlasti i na državnoj funkciji koja implicira apsolutno poštenje i poseban kredibilitet. Da li bi slučaj zasluživao tolike društvene vibracije kada se ne bi odnosio na ličnost doktorskog rada? Sigurno da ne bi, jer nije ni prvi, ni jedini, ni poslednji slučaj ove vrste. On je više povod za razmišljanje.

Problem je u degradiranju sistema i njegovih podsistema u obrazovanju, nauci, kulturi, društvenoj i državnoj organizaciji koja je relativno dobro funkcionisala dok nisu stigli inovatori brojnih i bujnih želja, znanja i neznanja, nosioci pelcera koji su se kalemili na neodgovarajuću osnovu.
Ko osniva obrazovne institucije, na osnovu kojeg državnog plana, ko ih akredituje, ko dozvoljava da one mogu da posluju čak i kad imaju popravnu akreditaciju? Ko definiše kriterijume za treći i ostale obrazovne stepene i na osnovu čega, ko ih sprovodi, ko ih kontroliše, koji su standardi poslovanja? Pitanja koliko hoćete. A, odgovori? Ko treba da odgovara na pitanja, ko upravlja obrazovanjem najobrazovanijih kadrova?

Postoje razne strategije, zakoni, pravilnici Da bi se znalo o čemu je ovde reč trebalo bi ih pročitati. Neki kažu da kada čitate ta dokumenta postajete pobožniji. Krstite se! Ovo se lakše razume kada se vide autori tih dokumenata koji su državni.
Pogledajmo društveni milje u kome se neguju slučajevi i akteri. Sigurno da nije uvek sto posto tako. Ali nije ni mnogo daleko u praksi. Evo nekoliko zapažanja. Skoro svako može da osnuje obrazovnu ustanovu, po propozicijama koje se uz čvrsta obećanja osnivača u hodu dopunjavaju. Koji je republički dokument definisao potrebe društva? Akreditacija se često dograđuje i prilagođava osnivačima koji će se zakleti da nisu motivisani zaradom već širim društvenim interesom, obrazovanjem budućnosti!
Predmeti u nastavi podešavaju se prema stanju i obrazlažu društvenom opravdanošću. Fakultetski ispiti često su manje javni događaji, godinama funkcionišu sistem indeks i kabinetski ispiti.

Kod pisanja naučnih radova mentorstvo se daje i docentima i naučnim saradnicima, svakome ko obezbedi klijenta, a teme su često zasnovane na osećaju i mogućnostima kako kandidata tako i komisije. Nismo bez korena na svom univerzitetu Srbija je dobila prve doktore nauka 1907.
Na fakultetima se proizvode menadžeri, pi-arovci, poslovni izuzetnici i slični profili po osećaju proizvođača; šta ćemo s njima u maloj zemlji, a nisu izvozni proizvod?
Ozakonili smo bačelere i mastere i dozvolili da fakulteti (samoupravno) mogu da imaju mastere sa 60 bodova, ali i ne moraju dovoljno je da se diplomira i svi mogu da kreću put doktora nauka.

Udžbenike mogu svi da štampaju i da prodavce (nastavnike) procentualno nagrađuju tako besparica uvodi nove vrednosti. Fakulteti i visoke škole postali su svojevrsna izdavačka preduzeća (to nije sukob interesa već, kažu, zaokružena obrazovna celina, pa verovatno i dohodak, ugled, zarade i slično dopunjavaju tu celinu). Državna izdavačka preduzeća obavljaju delatnosti za koje nisu osnovana, nekad sa gubitkom, a često čine zapažene usluge uglednim autorima, naučnicima i naučnicima.
U zaključku, da se niko ne naljuti: manimo se slučajeva i drugih političkih šokova. Molimo vlast, koju smo birali sa željom da se dobije kvalifikovana upravljačka struktura pogodna za akcije i rešenja i koja je gromoglasno najavljivala reforme, da ih osmisli, prvenstveno uz asistenciju struke i nauke, i iznese javnosti pre nego što ih primeni.

Kad je reč o reformama, plašimo se reformi haosa jer ćemo ga imati na kub. Drina se ne ispravlja. Zato uljudno kažemo: pre reformisanja u bilo kom sektoru trebalo bi obezbediti da svako radi posao za koji je osnovan pre raznih reformi i unapređenja koje preživljavamo (neki to nazivaju institucionalna ekonomija), pre partijskih zapošljavanja i pre pomoći vladajućih nevladinih organizacija.

Inflacija zvanja, ne znanja, traje dugo. Ukoliko se više cene zvanja, utoliko je interes onih koji se bore za zvanja veći. Imali smo manje fakulteta, manje programa, a više smo obraćali pažnju na metodologije naučnoistraživačkog rada i na moralnost. Danas se nauka razuđuje, razvijaju se nove discipline i grane, te idući za željom da se iznađu specifičnosti u obrazovanju rađaju se novi predmeti. Ponekad se novi predmeti na fakultetima stvaraju tako što imamo dva lica za isti predmet, pa se on deli da bi svako imalo svoj. Posle izvesnog vremena se zbog nekih novih ljudi, deli na toj postojećoj podeli, pa dobijamo ono sa čime smo se šalili u vreme reforme pokojnog Šuvara da se učenik, da bi postao majstor za cipele, osposobljava za gornji odnosno za donji deo cipele.

Tako su stizali novi osnivači i fakulteti i tražili svoje mesto pod obrazovnim suncem. Onda nastaju predmeti, koji su izvedeni iz nekih predmeta ili već iz izvoda tih predmeta. Naročito kod privatnih fakulteta bila je izražena potreba da se nađe svoja osobenost. NJihovi studenti se uče izuzetnostima. I lakoj zaradi. Tako imamo sijaset menadžera koji se nigde ne traže, niti će se tražiti, jer ništa ne proizvode, nego objašnjavaju kako bi neko drugi trebalo da proizvodi. Kada bi ti objašnjivači i instruktori bili izvozni artikl, to bi bilo veoma korisno za našu zemlju. Ali, nažalost nije tako, jer smo mi ta zvanja uvezli, uz pomoć nevladinih organizacija koje se brinu o jednakostima, ali ni njima ne smeta da master može da postane onaj ko skupi 60 bodova, a onda neki tumači prava i slobode obezbede da republička skupština donese odluku da to baš i ne mora da se primenjuje i da je za dobijanje titule master dovoljna samo fakultetska diploma. Tako imamo mastere koji su obezbedili 60 bodova i one koji to nisu, ali imaju ista prava i mogućnosti.

Često se zanemaruje bitnost kriterijuma za pisanje naučnih radova. Kod nekih fakulteta nisu definisane ni propozicije, da ne govorimo o standardima, razvijanju i primeni metodologije naučnog rada, o interpretaciji rada i istraživanja, o javnosti kriterijuma i postupaka i slično. Praksa potvrđuje da mnogi mentori i organizatori ne vladaju znanjima neophodnim za taj posao, a oni koji znaju nerado se prihvataju mentorstva. Razume se da su ovde u pitanju odgovornost i sistem, njegovo konstituisanje i poštovanje cela linija komandne odgovornosti je u pitanju. Zato kažemo: za doktorat i druga obrazovna i naučna zvanja odgovorna je država. Ovo znači, uprošćeno rečeno, država je sistem. Kada tako shvatamo, temperatura pomenuta na početku ovog teksta imala bi drugu normalu, nestalo bi neprimerenih izjava, politizacije, zlokrvice i slične atributizacije. Okrenuli bismo se postepenom i potpunom rešavanju ove problematike, što smo u stanju da uradimo.