Farbanje za novi početak

Ilustracija: Jugoslav Vlahović

Eto šta se dešava kad demokrate promene lidera. Bojan Pajtić još nije stigao ni da raspakuje stvari u Krunskoj, a već je odaslao poruku o razgovorima sa LDP-om, NDS-om i preteklimdelovima URS-a, čime je jasno stavio do znanja da je jednom urušenom poretku potreban novi početak. Teško je u ovom trenutku čak i taksativno nabrojati ko s kim sve razgovara ili bar ima nameru da divani, ali ono što privlači pozornost svakako je susret lidera NDS-a Borisa Tadića sa čelnikom partije Zajedno za Šumadiju Veroljubom Stevanovićem, a tema je šta drugo nego politička saradnja. Još je zanimljivije da bi na takvo viđanje trebalo da stigne i sam Bojan Pajtić. Istovremeno, opet u Kragujevcu, lider LDP-a Čedomir Jovanović saopštio je da će do kraja meseca biti formirana nova politička organizacija, sastavljena u vidu saveza koji će da bude, kako je rekao Jovanović, opozicija vlasti jednog čoveka. Sastanku su prisustvovali Stevanović i Boško Ničić. Zanimljivo je da se sve ovo dešava u Šumadiji, što nas navodi na pomisao da je Kragujevac kao za vakta Obrenovića postao neka vrsta prestonice, a Verko ovovremeni, samo, opozicioni Miloš. Ogromni prsten na Verkovom maliću samo pojačava utisak, ali i otvara pitanja ko se i još više oko koga i čega ujedinjuje.

Ono što bi za potencijano objedinjavanje opozicije mogla biti nevolja je činjenica da je galama koja se oko toga diže u potpunoj nesrazmeri sa njihovom snagom. Suštinsko pitanje, zapravo, glasi, da li su građani za ove dve godine zaboravili deceniju i kusur u kojoj nije bilo razlike između stranačke i državne politike, deceniju u kojoj su stranački kuriri postali korumpirani bumbari, a vlast balansirala između ekonomskog liberala i čuvara kosovskog mita. U međuvremenu, dok bivši ne pokažu imaju li šta novo da ponude, građani su imali satisfakciju da uživaju u patnji i međusobnom šamaranju nekadašnjih koalicionih partnera. Profesor na Fakultetu političkih nauka Zoran Stojiljković kaže za NIN da se opozicija nalazi u predstečajnom stanju, da su nakon izbora 2012. izgubili socijalnog adresanta, te da ni eventualno udruživanje neće nikog impresionirati. To što bi se sada udružili oni koji su se donedavno delili zapravo je melanž jednog te istog. Opoziciji je neophodno suštinsko redizajniranje, promena identiteta, unutrašnje čišćenje i najviše novo vođstvo koje nema veza sa korupcionaškim aferama, ističe Stojiljković. Ni sociolog Srećko Mihajlović nije optimista kada je reč o mogućnosti stvaranja širokog opozicionog bloka koji bi, kako su nagovestili lideri stranaka, mogao da obuhvata i nezavisne intelektualce, sindikate i civilni sektor. Stranke nisu mogle da nađu ni najmanji zajednički imenitelj na poslednjim izborima, čak su se u poslednjem trenutku i delile. Inače, do ideja o udruživanju ne dolazi spontano, niti fragmentarno. Takve stvari se dugo pripremaju, a ovo ne liči na ozbiljan pokušaj, napominje Mihajlović.

Ogoljeno posmatrano, stvari i nisu tako komplikovane za opoziciju. Radi se o shvatanju da, nakon svega, izbor i nije tako težak. Ili će, kako je to svojevremeno primetio Nenad Čanak, zapušti nos i stati u jednu kolonu ili će biti osuđeni na totalno propadanje, u najboljem slučaju životarenje na parlamentarnoj margini. Sve ovo dilemu u suštini trebalo bi da čini nepostojećom. Ali ono što je imanentno ovdašnjoj opoziciji svakako je shvatanje da je najdelotvorniji institut ovdašnje politike ucena i u tom smislu mogu se očekivati svakakve odluke.

A kada je već o odlukama reč, onu o zajedničkom nastupu opozicije, funkcioner Nove demokratske stranke Marko Đurišić vidi pre svega uslovljenu spremnošću da se prevaziđu lične sujete. Na pitanje da li je bilo razgovora između Demokratske stranke i njegove partije, ovako odgovara: Predsednici Pajtić i Tadić sreli su se minulih nedelja jednom. Bila je to razmena mišljenja, ali nikakvi zaključci nisu doneti. Mogu reći da ne postoje stranački razgovori u tom pravcu. On istovremeno napominje da puko prepisivanje rešenja iz prošlosti nije rešenje jer su okolnosti od tada promenjene. Sa ovakvim stavom slaže se i Srećko Mihajlović koji ističe da su svi lideri nekadašnjeg DOS-a bili upoznati sa istraživanjima koja su pokazivala da samo u sinergiji sa civilnim društvom i sindikatima mogu da pobede Miloševića, pa je i tada saradnja jedva dogovorena. On dodaje da opozicija danas nema ni jaku ličnost kakav je bio Zoran Đinđić. Opozicija mora ideološki da raščisti stvari i da prestane da broji mesta u parlamentu. Jedno istraživanje pokazuje da dve trećine radnika, baza u koju se mora ući, nema ideološku orijentaciju, dok jedna trećina prepoznaje vrednosne koncepte. Dakle, opozicija može da računa na tu trećinu, nekih 25 do 30 odsto birača, a to nije malo. Kada to shvate možda će im biti lakše da prihvate udruživanje, objašnjava Mihajlović.

Možda bi nekakav znak u tom smeru mogla biti najava Borisa Tadića i lidera Lige socijademokrata Vojvodine Nenada Čanka kako u planu imaju rekonstrukciju vojvođanske vlade, a da partnere vide u Savezu vojvođanskih Mađara i Demokratskoj stranci. Tadić je progovorio i još nešto o promeni Ustava, izbornog zakona i što je najvažnije, formiranju građanskog bloka. Koga je Tadić tačno obuhvatio ovim širokim zahtevom ostaje da se vidi, ali sagovornici NIN-a saglasni su da je takav korak nužan u reafirmaciji vrednosti koje su minule decenije beskrupulozno proarčene. Ta ideja mi se dopada. Opozicija kao jednina u Srbiji ne postoji. SNS čiji se fenomen može nazvati hadezeizacijom radikala potpuno je preuzeo mejnstrim prostor i gurnuo ih na marginu. Mogu da kažem da su, recimo, sindikati zainteresovani da imaju snažnog partnera, kaže Zoran Stojiljković. Demokratska stranka imala je uspeha kad se oslanjala na grupu intelektualaca, ali i radništvo. Srednja klasa u Srbiji ne postoji a pojedini sindikati mogu doneti dobit prodemokratskom delu političke scene, ističe Mihajlović.

Ono što bi opozicija mogla da nauči na sopstvenom primeru je da Srbija u narednih godinu dana neće biti manje gladna ni hleba ni pravde, ali će zato biti sita svega. Reč je o nekoj vrsti pazla od čijeg bi sklapanja mogla da zavisi politička budućnost pa skoro kompletne opozicije. Ali, kad se budu delili glasovi nikako ne smeju upasti u nekadašnju zamku da neka sitna laž može da se pretvori u krupan politički kapital.

Naposletku, ukoliko opozicija bude shvatila da su građani već uočili da je širenje optimizma direktiva od najvišeg državnog značaja, ambicija da naizgled nedodirljivom Vučiću izmere rep, neće u dogledno vreme delovati kao puka iluzija. Sve ovo, naravno, pod uslovom da se iskreno pokaju i građanima priznaju da onog 5. oktobra oni nisu toliko pobedili koliko smo mi izgubili