Ferdinand: Danas ćemo sigurno dobiti još koji metak

Upozorenje
Vojvotkinja Sofija, visoka, crnooka žena, pomalo sklona gojaznosti blaženo je vodila razgovor. Upravo je bila primila vest da joj je najstariji sin, trinaestogodišnji Maksimilijan, sa uspehom položio ispite. Vojvotkinja je došla u Bosnu obuzeta crnim slutnjama da mu se nešto može desiti. Ponovo se setila tih svojih strahovanja kada je saznala da je doktor Sunarić upozorio bosanskoga poglavara, generala Poćoreka, da bi trebalo otkazati nadvojvodinu posetu u vreme kada je srpsko stanovništvo zahvatilo buntovno raspoloženje.
Kada se političar poklonio i poljubio joj ruku, ona mu je rekla:

Dragi moj doktore, eto, ipak niste u pravu. Stvari ne ispadaju uvek kako vi predskazujete. Gde god smo bili, svako nas je, do poslednjeg Srbina, pozdravljao s toliko prijateljstva, učtivosti i istinske srdačnosti da smo veoma zadovoljni svojom posetom.
Vaše visočanstvo , odgovorio je doktor, neka da Bog da mi te reči ponovite kada opet budem imao čast da vas vidim, sutra uveče. Veliki će mi kamen pasti sa srca.

Kada su se gosti razišli, baron Karl Fon Rumerskirh bio je mišljenja da posetu Sarajevu treba otkazati. To je, međutim, delovalo kao prekor generalu Poćoreku i kao priznanje političkog poraza; ađutant, potpukovnik Erik fon Merici, žustro se usprotivio takvoj sugestiji.
Na sarajevskoj železničkoj stanici dočekao ih je general Poćorek. Pošto je počasna straža pozdravila oružjem, nadvojvoda je ušao u jedan od šest postrojenih automobila. Prva kola bila su određena za specijalne agente bezbednosti, ali se već prva omaška u sprovođenju programa dogodila kad se u ta kola popeo šef obezbeđenja samo s tri mesna policijska oficira, ostavivši sve ostale agente koji su specijalno bili dovedeni u Sarajevo da čuvaju nadvojvodu. Gradonačelnik Sarajeva, Fehim efendija Ćurćič, sa fesom na glavi, popeo se u druga kola sa šefom policije Edmundom Gerdeom. Otvorena sportska kola maslinastozelene boje, marke gref und štift, izrađena u jednoj bečkoj fabrici s krovom složenim unatrag i sedištima presvučenim crnom kožom, treća po redu, bila su određena za nadvojvodu. Kola su imala veoma visok drveni volan, a na haubi se vila carska zastava - crno-žuta, oivičena crveno, s dvoglavim austrijskim orlom na sredini. Nadvojvoda nije iz Beča dovezao svoj automobil, pa se poslužio vojnim vozilom.

Čabrinovićeva bomba
Nadvojvoda je zahtevao da se povorka ne kreće suviše brzo kako bi mogao bolje videti grad. Na kućama su bile istaknute habsburške i bosanske crveno-žute zastave. Dok se povorka kretala Apelovom obalom, pogdegde se začulo živio iz gomile što je stajala u senci kuća i drveća. Bila je velika vrućina.

Bilo je 10.10. Tog trenutka visok mladić u dugom crnom kaputu i šeširu zapitao je policijskog agenta u kojim se kolima nalazi nadvojvoda; koji sekund zatim on je čuknuo upaljač ručne bombe o banderu i hitnuo je na nadvojvodina kola. Šofer, Čeh po imenu Leopold Sojka, videvši kako na njega leti neki crni predmet dao je gas i tako je bomba pala na spušteni krov. Nadvojvoda je zamahnuo levom rukom da zaštiti vojvotkinju i bomba se otkotrljala niz ulicu, da bi eksplodirala pod levim zadnjim točkom sledećih kola. U trenutku kada je bomba eksplodirala vojvotkinja je poskočila na svom sedištu. Atentator se u međuvremenu bacio preko zida u dubinu od preko šest metara.

Nadvojvodina kola produžila su velikom brzinom ka većnici. Nadvojvoda je naredio vozaču da stane, jer je opazio da nema ostalih kola. Viknuo je potpukovniku Harahu da vidi ima li tamo ko mrtav ili ranjen, te je oficir potrčao nazad do mesta eksplozije. Kola iza nadvojvodinih bila su oštećena i nisu se mogla pokrenuti. Dvojica oficira, pukovnik Erik fon Merici, koji se protivio otkazivanju posete i potpukovnik grof Aleksander Bos-Valdek, krvarili su. Policajci i detektivi jurili su na sve strane hapseći koga god bi stigli. Svet je na trotoaru vikao; oko dvadeset posmatrača ranjeno je, neki od njih teže.

Potpukovnik Harah žurno se vratio da obavesti nadvojvodu o onome što je video. Dvorski maršal Fon Rumerskirh dotrčao je i naredio vozaču da nastavi vožnju, jer su kola koja su mirovala bila idealna meta za eventualnog drugog atentatora. Upravo se tad vojvotkinja požalila da oseća bol u donjem delu vrata u blizini plećke. Nadvojvoda je, pregledavši to mesto, utvrdio da je koža okrznuta. Šofer je otkrio da je nekoliko komadića bombe pogodilo i njegova kola, ali motor nije bilo oštećen. Začuo se nadvojvodin glas: To je bio neki ludak. Gospodo, nastavimo po programu.



Srećni gradonačelnik
Prva dva automobila, sa šefom obezbeđenja, šefom policije i gradonačelnikom, već su stigla do većnice. Nisu znali šta se zbiva. Jedan od njih čuo je eksploziju, ali je mislio da je to topovska salva. Dolazak razjarenog nadvojvode suočio ih je sa stvarnošću. Gradonačelnik je sedeo na čelu svojih odbornika, koji su bili postrojeni u dva reda - s jedne strane muslimani, sa fesovima, u turskoj nošnji, a s druge strane hrišćani u frakovima, s cilindrima u ruci. Prisutan je bio i lokalni predstavnik Jevreja. Videvši nadvojvodu, gradonačelnik je započeo svoju dobrodošlicu: Vaše Carsko i Kraljevsko Visočanstvo, Vaše Visočanstvo! Naša srca puna su sreće u ovoj prilici najmilostivije posete kojom je vaše veliko Visočanstvo izvolelo počastvovati glavni grad naše zemlje... Ali ga je nadvojvoda oštro prekinuo: Herr Burgermeister, kakva korist od vaše govorancije? Ja dolazim u Sarajevo u prijateljsku posetu, a na mene bacaju bombe. To je nečuveno.

Gradonačelnik nije znao šta da kaže, ali se umeša vojvotkinja, prošaputavši nekoliko reči na uvo nadvojvodi, koji je posle kraćeg oklevanja rekao: Sada možete da nastavite svoj govor.
Unezvereni gradonačelnik nekako se pribrao i nastavio.I nadvojvoda je uzeo svoj govor. Za trenutak se namrštio, jer je hartija bila vlažna od krvi oficira ranjenih u maršalovim kolima. Nadvojvoda je bio čovek koji je umeo da vlada sobom, i u govor, unapred pripremljen, uspeo je da ubaci nekoliko reči o neuspelom atentatu.

Čitajući brzo, nadvojvoda je završio svoj govor; poslednjih nekoliko rečenica bile su na srpskohrvatskom koje je naučio napamet.