Apis se vraća kući

Srpska istorija prepuna je manje ili više značajnih i uticajnih ličnosti, ali je retko koja tako kontroverzna kao Dragutin Dimitrijević Apis. Hvaljen i kuđen, heroj i terorista, čovek koji je stradao od ruke iste dinastije u čijem ustoličavanju je učestovao, ocenjivan kao izuzetan vojnik i zaverenik po profesiji prikazivan u rasponu od đavola do DŽemsa Bonda.

Mit o Apisu je ponovo oživljen povodom godišnjice početka Prvog svetskog rata i atentata na Franca Ferdinanda, a novi zamah je dobio posle nedavnog obilaska ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandra Vulina, srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku, kada se poklonio svim senima poginulih srpskih vojnika, ali i pukovniku Apisu i njegovim najbližim saborcima. I ne samo što je to bio prvi javni čin iskazivanja poštovanja jednog srpskog političara misterioznom generalštabnom pukovniku Vojske Kraljevine Srbije, već Vulin, u razgovoru za dnevni list Politika, založio za vraćanje posmrtnih ostataka u zemlju najkontroverznijih i najtajanstvenijih ličnosti srpske istorije. Ako smo vratili sve posmrtne ostatke Karađorđevića, zašto u Srbiji nema mesta za posmrtne ostatke pukovnika Apisa, pita se ministar rada i zapošljavanja.

Vulin podseća na to da Apisu nikada nije suđeno zbog Sarajevskog atentata. NJegov grob je jedna od malih niša sa brojem 5027. Oficiri srpske vojske zaslužuju da imaju ime i prezime. Apis je, da podsetim, bio veoma cenjen od strane saveznika i Solunski proces je zahladio odnose između saveznika i Srbije, a naročito između Srbije i Rusije, kaže ministar, podsećajući na još nešto: Aleksandar Ranković je, zapravo, rehabilitovao Apisa. Štaviše, Vulin je siguran da je nekadašnji verni Titov ministar unutrašnjih poslova, kasnije uklonjen na Brionskom plenumu, u Apisu prepoznao gerilca. Uklešten između neoliberalnog propagatora zakona o radu i deklarativnog levičara, Vulin ipak nije išao do kraja i Apisa uporedio sa Če Gevarom, sa čijim se likom i sam poistovećuje. S druge strane, nije mali broj onih koji u Miloradu Ulemeku Legiji vide veoma lošu kopiju Dragutina Dimitrijevića Apisa, zato što je, kao i Apis, mislio da se metkom određuje ko će i kako vladati u Srbiji.

Podsećanja radi, tajna organizacija srpskih oficira Ujedinjenje ili smrt, poznata i kao Crna ruka, osnovana je devetog maja 1911. godine sa ciljem oslobađanja i ujedinjenja svih srpskih zemalja. Predviđeno je da se ta borba sprovodi revolucionarnim putem, te da su sva sredstva u njoj dozvoljena. Jezgro Crne ruke činili su pripadnici one grupe zaverenika iz 1903. godine iz koje su regrutovani neposredni izvršioci pogubljenja kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage. Najupečatljiviji među njima i suštinski lider organizacije bio je Dragutin Dimitrijević Apis. Pričalo se da je on najmoćniji čovek u Srbiji. NJegovi agenti su prikupljali informacije o svemu i svima, a crnorukaši su davali potporu i radili na ideji ujedinjenja svih Srba u jednu državu. Odatle i priče o tome da je upravo Apis kontrolisao rad Mlade Bosne i, ako nije učestvovao u organizaciji, onda je svakako znao za pripreme atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda.

Pored učešća u majskom prevratu, i sumnji da je logistički pomogao atentat u Sarajevu, izvršen na Vidovdan 1914. godine, pripisuje mu se i manje poznati i neuspeli atentat na srpskog regenta Aleksandra Karađorđevića 11. septembra 1916. godine kod mesta Ostrova, u pozadini Solunskog fronta.

Aleksandar Karađorđević je znao kolika je Apisova moć i koliku opasnost on može da predstavlja i po regenta lično i po krunu. Prinčevi prijatelji i pristalice u vojsci, obrazovali su Belu ruku pandan onome što je bila grupa okupljena oko Apisa, da bi uskoro došlo i do optužbe za atentat. Dimitrijević je u Solunskom procesu osuđen na smrt, a streljan je u junu 1917. u Solunskom polju zajedno s artiljerijskim majorom LJubom Vulovićem i Radom Malobabićem.

Čuvar uhapšenih zaverenika, izvesni Protić, pričao je da je pred sam kraj, kada je svima postalo jasno da će Apisa streljati, pukovnik Čedomir Popović, takođe jedan od uhapšenih, rekao: E, moj pobratime! Apis se smeje, jer je takav, jer je div, jer je heroj, jer je lav. Apis se smeje, jer zna da će ga streljati! Znam ja njega još iz 1903. Taj se smejao ono veče u oficirskoj kasini kao da ide na svadbu... a još je pri tom tvrdio da će i poginuti ubijajući onog Aleksandra (Obrenovića) i onu profuknjaču Dragu Mašin. Ne znaš ti takve ljude: kad se smeju, onda su najgori... Do danas nije poznato gde su nestala dokumenta sa ovog suđenja.

Trideset i šest godina kasnije, u proleće 1953. godine, kadu su i Apis i Crna ruka bili već odavno zaboravljeni, odlukom Aleksandra Rankovića dolazi do obnove Solunskog procesa, tokom kojeg će optuženi iz 1917. godine biti rehabilitovani, a izvršeni atentat kod Ostrova predstavljen kao konstrukcija i povod za politički obračun.

Sva je prilika da je glavni inicijator obnove procesa bio Moša Pijade, svojevremeno blizak krugovima oko Apisa, a po nekim izvorima možda i pripadnik Crne ruke. Pijade je bio stalni saradnik u dnevnom listu Pijemont, glasilu crnorukaša, koje je izlazilo od 1911. do 1915. godine. Kao akademik, bio je i mentor na odbrani doktorske disertacije Apisovog sestrića Milana Živanovića, održane odmah po okončanju obnovljenog procesa. Čak je Živanovićev rad 1955. godine Akademija objavila kao svoje posebno izdanje.

Nekako se nameće da je upravo veza Apisa sa Mladom Bosnom bila odlučujuća za rehabilitaciju od strane SFRJ, čija je politika imala razumevanje za Principa i Mladu Bosnu. Politički motiv bio je kompromitacija Karađorđevića i Pašićevih radikala.

Da li na tragu tih principijelnih argumenata, tek ministru Vulinu, zaduženom inače i za boračka pitanja, za iznete stavove podrška je stigla od SUBNOR-a. U otadžbinu, saopštila je ova organizacija vraćeni su posmrtni ostaci dinastije Karađorđevića, koja je primila srpsku krunu posle pogubljenja Obrenovića u beogradskom dvoru i kasnije organizovala montirano suđenje svojim oficirima, tvrdeći da su zaverenici. A bili su, smatraju u SUBNOR-u, nerazložno oklevetani u strahu intriganata da sposobni obaveštajci u kraljevoj vojsci ne doakaju alavoj novoj vlasti. Podržane su ocene ministra Aleksandra Vulina da Srbija mnogo duguje pukovniku Apisu, kome se, bez obzira na izvršnu odluku sudskih organa iz 1953. godine, grob još, zapravo ne zna.

Nije na meni da donesem presudu, ali jeste na meni da sprovedem presudu o rehabilitaciji, odnosno, da kroz mesto na kome se nalazim (kao ministar), odužim deo duga koji Srbija ima prema pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću, majoru LJubomiru Vuloviću i Radetu Malobabiću. Baš kao i prema Voji Tankosiću i mladobosancima, kaže Vulin.

Ta prelamanja interesnih zona na Balkanu s početka XX veka mogu biti veoma lepi pokazatelji o događajima kojima smo i sami savremenici kao svojevrsna istorijska refleksija. Samim tim ni inicijativa ministra Vulina i nije tako neočekivana.