Sloba, Sadam i Justicija

Još pre četrnaest godina, u povicima gnevnih beogradskih demonstranata - “Slobo, Sadame” - njih dvojica su bila poređena po surovosti i nedemokratskoj vladavini. Sada dele blisku sudbinu: obojica su optužena i pred sudom odgovaraju za slične zločine. Samo su im delioci pravde donekle različiti. Slobodan Milošević se brani pred Međunarodnim sudom za ratne zločine, koji je osnovan pod okriljem UN kao politički instrument zapadnih velikih sila, a Sadamu Huseinu sudi irački specijalni sud po propisima i pod nadzorom američkih okupacionih vlasti. Obojica vide Justiciju bez povoja na očima i sa sumnjivo baždarenim terazijama.

Miloševiću i njegovim najbližim saradnicima sudi se u Hagu, pored ostalog, zato što Zapad ocenjuje da sudstvo u Srbiji nije osposobljeno da bude nezavisno i pravedno. Huseinu i njegovim najbližim saradnicima sudi se u Iraku, zemlji haosa i bezvlašća, zato što Amerikanci ocenjuju da je tako najbolje po Ameriku. Amerikanci su svog glavnog ratnog zarobljenika prepustili iračkim sudijama koje su sami izabrali.

Kad irački specijalni sud bude osudio Huseina na tešku kaznu - ili na smrt, što je verovatnije - presuda će Amerikancima poslužiti kao glavni dokaz za navodnu opravdanost njihove invazije na Irak. Dva ranije pominjana razloga za rat - tobožnje postojanje razornog oružja, kojim Irak preti svetskom miru, i navodna povezanost iračkog režima sa Al kaidom - pokazala su se kao proizvoljna. Sudski dokazi o Sadamovim zločinima trebalo bi da pokažu da su SAD “ispravno” postupile što su oružanom silom svrgle jednog orijentalnog diktatora i što sada žele da od Iraka stvore uzor demokratije za ceo islamski svet.

Bahtijar Amin, novoimenovani irački ministar za ljudska prava, kaže da će sud u Bagdadu nastojati da izbegne greške Haškog suda koji sudi Miloševiću. Neće se dopustiti da se sudski proces otegne i pretvori u politički šou. A već na prvom saslušanju Sadam Husein, koga su u sudnicu u lancima i sa lisicama na rukama uveli američki marinci, zauzeo je, kao Milošević, ofanzivni gard. Počeo je da preslišava bezimene, prestrašene i od kamera skrivene sudije.

Dok Milošević odbija da prizna nadležnost Haškog suda, irački diktator je odmah ponizio sudije, rekavši im da mu ne sude po iračkim zakonima, nego po zakonu okupatora. U Bagdadu nema - a sada nema više ni u Hagu - sudije Meja da optuženom isključuje mikrofon. Ali je zato u Bagdadu uvedena stroga američka vojna cenzura, pa će u javnost verovatno prodirati samo ono što kompromituje optuženog i što ostavlja utisak fer suđenja. “U sudnici u Bagdadu dva su optužena - Sadam i okupacione snage”, napisao je komentator londonskog “Obzervera”.

Miloševiću se, kao što je poznato, sudi za genocid, zločine protiv čovečnosti i povredu zakona i običaja rata. Huseinu će se suditi za genocid i ratne zločine, koji uključuju invaziju na Kuvajt i pogrom Kurda. (Kuvajt je za njega “deo Iraka”).

Ričard Diker, direktor Odeljenja za humanitarno pravo “Hjuman rajts voča”, smatra da se dve glavne lekcije sa suđenja Miloševiću mogu izvući za suđenje Huseinu. Prva je da su suđenja bivšim predsednicima država, optuženim za masovna ubistva i prisilno preseljavanje stanovništva, “vrlo komplikovani slučajevi u smislu izvođenja dokaza”. Otuda - i to je druga lekcija - “optužbe treba ograničiti samo na ona dela za koje postoje dokazi”.

Huseinovu komandnu odgovornost verovatno je lakše dokazati nego Miloševićevu, iako će “insajderi” više strepeti od odmazde. Ali će u jednom drugom smislu sudu u Bagdadu biti teže nego sudu u Hagu. U Hagu se, makar Milošević i tvrdio da se njemu sudi zato da bi se sakrili zločini NATO-a za vreme agresije na Jugoslaviju, ipak sudi državniku koga je razvlastio sopstveni narod. U Bagdadu se sudi i bivšem šefu države, koga je s vlasti svrgnula strana oružana sila, i njegovom režimu i poraženoj ideologiji, i to u situaciji kad je privremenoj iračkoj vlasti možda više stalo do unutrašnje stabilnosti nego do nacionalne katarze.

Iskustvo govori da su, posle nirnberškog i tokijskog procesa, gotovo sva suđenja vođama autoritarnih režima završena bez većih uspeha u dokazivanju teških optužnica. Pinoče je još na slobodi, Čaušesku je ubijen bez dokaza da je, pored ostalog, počinio genocid nad sopstvenim narodom, najbolji nemački pravnici, rukovođeni načelom “pravo, a ne osveta”, nisu dokazali zločine Eriha Honekera, Todor Živkov je na kraju osuđen samo za korupciju.

U takvim slučajevima pravda je neminovno u službi politike. Tako je u Hagu, a još više će tako biti u Bagdadu.