Arhiva

Fudbal na jugu

Srboljub Bogdanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Fudbal na jugu

Izgleda da su Srbi, ako se izuzme ono malo koji fudbal gledaju zbog igre same, zdušno u finalu navijali za Grke. Potpuno je zaboravljena noć od pre devet godina kada su razjareni Beograđani kamenovali grčku ambasadu u znak protesta što su frustrirani Grci u finalu evropskog prvenstva u košarci zviždali na ono malo naše himne. Drugo je to kada mi sami zviždimo, to je naša stvar. Uzgred rečeno, jugoslovenskoj himni je tada zviždalo hiljade Atinjana, a iz severnijih krajeva Grčke, iz Soluna, stizale su vesti da tamošnji navijači uopšte ne podržavaju takvo ponašanje svojih sunarodnika. Time su pokazali kako i Grci i Grci mogu biti različiti, čime su nas podsetili na jedan drugi narod i time dodatno zaslužili naše simpatije.

Pa zatim, ono što ne bi trebalo nikad da se zaboravi, to je slučaj grčkog fudbalskog kluba AEK koji je na proleće 1999. godine došao u Beograd i protiv Partizana odigrao fudbalsku utakmicu, što je bio najveći mogući znak solidarnosti koji je taj klub mogao da pokaže zemlji i narodu izloženima bombama NATO-a. Ako ni zbog čega drugog, samo zato grčki fudbaleri su zaslužili da u Srbiji trajno steknu drugu domovinu.

A da nije to malo preterano? Nije li izraz tipičnog balkanskog primitivizma da se fudbal - koji je samo igra - postavlja tako ogoljeno u politički kontekst? Nije.

To su, i upravo na ovom prvenstvu, pokazali navijači sa emancipovanog evropskog severa. Šveđani i Danci su odigrali ne tako čestih 2:2 u utakmici pre koje se znalo da je to tačno toliko, koliko im je trebalo da se i jedni i drugi kvalifikuju za nastavak i da Italijani, sa istim brojem bodova, ne mogu tu ništa da urade. Kamere su tada pokazale navijače, da l’ danske da l’ švedske, sa unapred pripremljenim transparentom na kojem je pisalo, u slobodnom prevodu, “nordijski savez: Švedska-Danska 2:2, špageti ispadaju”. Sudija je, inače, svirao kraj te utakmice dva minuta pre predviđenog roka pošto igrači oba tima nisu pokazivali nikakavu volju da dalje igraju lopte. I nikom ništa. Fudbalska Evropa liči na Pesmu Evrovizije: svi glasaju za komšije. Ali nemoj posle da bude kukanja, jer zna se ko ima najviše komšija.

Hod Grčke do finala i njena konačna pobeda okupljali su svoje pristalice i po nekim drugim, mada sličnim osnovima. Tu su, najpre, oni koji uvek navijaju za slabijeg. Oni koji žele da vide da i autsajder jednom u istoriji ima šansu i iskoristi je, pre svega što i sebe vide kao autsajdera, kako u fudbalu tako i inače. I oni koji u trijumfu Grka, koji dosad na evropskim prvenstvima nisu imali ni jednu jedinu pobedu, hoće da vide simbolični krah ustaljenog poretka u kojem najbogatiji uvek pobeđuju.

A ima li to neke veze što su Grci pravoslavni? Pa eto, ima utoliko što je nekima od nas to jedan od načina koji omogućuje da Grke vidimo kao, na neki način, bliske pa je njihova pobeda, bar malo, i naša. Mada, ako ćemo da posmatramo stvari iz religiozne dimenzije, zanimljivo je da su Grci jedini poraz na prvenstvu doživeli od Rusa (treba li reći, takođe pravoslavnih), što je za Grke moglo biti fatalno. Srećom njihovom, u utakmici Španaca i Portugalaca i jednima i drugima je bila nužna pobeda, inače bi i oni mogli da komšijski odigraju nerešeno i za Grke bi bilo ćao, ragaci. Kao i za Italijane. A ovako su prvaci Evrope.

Ne bi bilo neljudski da smo i malo ljubomorni na Grke. Eto, igrali smo dva puta u finalima prvenstva Evrope, mnogo puta smo učestvovali, jednom bili i domaćini i nikada nismo pobedili. Od Grčke, kao reprezentacija imamo bolji rejting i skoro uvek smo ih pobeđivali. Jedva da imaju ponekog poznatog fudbalera čija reputacija dobacuje do naših Miloševića, Kovačevića, Kežmana i Stankovića. Da smo se mi, Srbija i Crna Gora, kvalifikovali i osvojili prvenstvo Evrope, bilo bi to manje čudo. S druge strane, eto, lepo je znati da se i tolika čuda dešavaju.

U ovoj priči ključne dve reči glase Oto Rehagel, to je ime selektora Grčke, Nemca, koji očigledno čini razliku između tima koji je totalni autsajder i tima prvaka Evrope. Grci su, kao izraz svoje najveće moguće ljubavi, odlučili da daju grčko državljanstvo Rehagelu iako nisu imali razloga da veruju da je on i s nemačkim nezadovoljan.

Eto još jedne sličnosti; Lotar Mateus, Rehagelov sunarodnik i manje afirmisani kolega je uspeo da tim Partizana dovede do Lige šampiona kao prvu ekipu iz ove zemlje kojoj je to uspelo. Ranijim Partizanovim sastavima, po opštem mišljenju znatno kvalitetnijim, ali predvođenim domaćim trenerom, to nije uspevalo.

Ta magija ima svoju cenu. Upravo završeno prvenstvo Evrope je, bez ikakve sumnje, najspektakularnije od svih dosadašnjih, s najviše dobrih utakmica, s najviše neizvesnosti, s mnogo golova i mnogo dobrih i skupih igrača. Na takvom prvenstvu trijumfovala je Grčka, igrajući zatvoreno i tvrdo, bez ijednog izuzetnog igrača, postižući u proseku jedva gol po utakmici. Zaključak bi mogao biti opasan po fudbalsku igru: Rehagelovo grčevito taktiziranje pokazalo se nadmoćnim u odnosu na napadačku igru i superiornu tehniku Čeha i Portugalaca, da ostale ne pominjemo. Zato je, da se začas vratimo na početak, i u Srba bilo onih koji su u finalu navijali protiv Grka, mada su, inače, prema Portugalcima uglavnom potpuno ravnodušni.

Ali, ima tu i neke pravde, čisto fudbalske. Grci su za trenutak podsetili da je fudbal još igra u kojoj je cilj pobeda i trofeji, do kojih ponekad teško stižu i najskuplji timovi na svetu, kao ove godine Čelzi i Real. Nije možda daleko dan kada će ovi veliki timovi lako preboleti sezonu bez trofeja jer, s trofejem ili bez njega oni godišnje zarade nekoliko desetina ili stotina miliona, zahvaljujući ne osvojenom trofeju nego industriji koja počiva na po mnogo čemu nefudbalskoj slavi Dejvida Bekama ili nekog poput njega. Bekam, fudbaler, vredi, možda, trideset pet miliona evra, ali Bekam, robna marka, košta sto, i to sad kad mu je pala cena, jer ne može da dâ gol iz penala. Pa sad gledaj šta je veća opasnost za fudbal, grčki bunker (a i nije baš pravi bunker) ili pretvaranje Igre u estradu u kojoj igrač oženjen pevačicom vredi više od onog što je još veran ljubavi iz srednje škole.

Srbi su to osetili. Jer vole Igru, i zato što su u njoj poslednji put bili dobri dok je još bila igra.