Dragan Šou i vanzemaljci

1.

“Oće Šou. Kako ne znaš? Dragan Šou.aaaaaaaaaaaaaaaaa

Svi me znaju. Samo pitaj za Šoua u Soko Banju. U Nikolince. U Boljevac. Na Dorćol pitaj. I tako dalje.

Lako će me nađeš. Ja sam radio u Galenici pa onda na estradi i tako dalje. Sto dvadeset pet puta sam dao krv. I tako dalje. Prođeš Nikolince i kad uđeš u rudarsko naselje Rtanj, jeste, kreneš prema Boljevcu, prvog koga pitaš će ti kaže za Dragana Šou. Inače sam veliki dobrotvor Hrama Svetog Save. Ktitor crkve Vidovdan na Rtnju. Samo pitaj za Dragana Šou. Ja sam ostavio Dorćol zbog Rtnja. Ostavio sam sve, bre.”

2.

Sa dedom Stajićem krećem starim “renolom”

Preme Rtnju, tajanstvenoj planini.

Idem tamo ne znam kamo, da donesem to, ne znam što.

Kod Subotinca deda Stajić mi priča da je trideset sedme tu voda odnela dvadeset kuća. Tada su padale ribe sa neba.

Kao kod Gabe Markesa.

Postoji priča da je Teuta, ilirska kraljica čija je prestolnica bio Perast, često pohodila Rtanj.

Idem prema čudesnoj piramidi Rtnja, odakle je prilikom stvaranja sveta, Svetlosno Duhovno biće upravljalo svetom.

Ulazak u Rtanjsku piramidu je moguć samo vodenim putem.

I to sa tri strane.

Kroz Mirovsko vrelo.

Kroz Vrmačko jezero.

Ili kroz Sinji vir.

To mogu samo gnjurci u odelima, potvrdio mi je Dragan Šou.

3.

Put Sokobanja-Boljevac prolazi preko planine. Odmičemo, a naselja koje uzaludno tražimo, rudarskog gradića nigde.

Na dvadeset prvom kilometru skretanje za naselje Rtanj.

Kada je zatvoren rudnik, i život koji je naselju davala utroba planine, stao je.

Došlo je dvesta izbeglica koji su u kolektivnom smeštaju.

I usred leta putnici koji dođu da ga pohode, retki su a kako li je tek zimi.

Mesto je kao rođeno da se u njemu rađaju bajke.

Dragan Šou sedi za stolom u dvorištu kafane bez gostiju, koja više liči na hram sa ikonama, slikama, diplomama, zahvalnicama (miriše tamjan). Izdaje naređenja, dvojici postarijih ljudi, oko vidovdanske proslave boljevačkih penzionera čiji je on predsednik.

“Priča je počela ovde na Rtnju negde osamdesetih godina”, kaže mi, “kad sam se ja doselio ovamo. Da li je to bio maj mesec? Ja sam sa prijateljima sedeo unutar mog ugostiteljskog objekta s obzirom da je maj mesec ovde još hladan.

Bilo je to negde oko deset, jedanaest časova.

Deca su dotrčala i rekla: Tata, gori Rtanj!

Međutim, nije goreo Rtanj. To je bila ta prva fotografija koju smo mi slikali. To je bila vrlo jaka ultraljubičasta svetlost, vatra, vatrena kugla. Dok je gledamo kroz dvogled, padamo unazad. Toliko je bila jaka ta pozitivna energija, svetlost.

Pre jedno sedam-osam godina, devet ili deset, dolazili su mnogi novinari, njih šezdeset četiri iz domaćih i stranih redakcija. Svojevremeno sam ja često dobijao i od Engleza pisma. Fotografije su završile u redakcijama od Beograda, Zagreba, LJubljane, u evropskim i svetskim metropolama. I sad vidite koliko fotografija imamo. Trenutno negde oko dve i po hiljade fotografija sa znacima NLO i tako dalje. Imao sam strahovite snimke gde sam prilikom materijalizacije te svetlosti, i tako dalje, mnogo puta sam slikao ali nikada nisam uspeo da izvučem lik. Da li je tu u pitanju neki svetac ili naučnik ili naš bog, i tako dalje, mnogo puta je slikano i uvek je taj film koji je slikan u momentu materijalizacije morao da bude uništen.

Nikada iz aparata “zenit 12” ili iz “idiota” nisam uspeo da izvučem sliku bića koje se materijalizuje. I tako dalje.

Nikakve ružne posledice nisam imao do danas iako sam često viđao te vatrene kugle.

Treće, nisam samo ja to viđao. Čitav ovaj deo je viđao.

Ali ne može svako da ih vidi.

Mene je neka viša sila dovela ovde. I tako dalje.”

4.

Dok priča, Šou me gleda pravo u oči, tražeći potvrdu, kao svi pripovedači, da li se njegova priča prima ili ne prima.

Šou traži potvrdu za svoju priču razočaran što neću da probam njegovu rakiju, domaću, od koje se razgoreva priča.

Priča koja može da nastane samo u senci rtanjske piramide, u rudarskom naselju pored zatvorenog rudnika.

On je odabran.

Dok je još bio u Beogradu, bakice koje su stanovale preko puta njega (tad je radio u estradi) videle su vatrenu kuglu iznad njegove kućice.

Poslednju godinu dana je malo radio na tome, bio je zauzet svojom društvenom funkcijom, predsednik je Saveza penzionera Boljevca, ali garantuje da će za najviše mesec dana imati sliku sa materijalizovanim bićem iz vatrene kugle.

5.

Rtanj je vrlo specifičan i kao planina. U njemu u jednom danu možete doživeti sva četiri godišnja doba. Rtanj je specifičan i po travkama, po biljkama. Ja vama garantujem da ovde ima travke koje leče. Slušajte me vrlo dobro ili dobro, sidu, rak, leukemiju. Vrlo blagodetna planina. Jedino ovde mogu da se nađu trave, od raskovnika do raščinke.

Šta je raščinka?

To je mnogo fina i dobra trava. Mnogi od nas su vrlo nezgodni ljudi i znaju svakojake bajalice, i tako dalje. I upućuju drugom čoveku negativnu energiju. Ali ko ima raščinku, ta negativna energija neće uticati na njega.

Rastura čini. Raščinku je teško naći.

Zatim trava iva, za koju kažu - trava iva od mrtva pravi živa.

Zatim očajnica, pa rusavela.

Najblagotvornije trave imate na ovoj planini. Bolje nego na Staroj ili na Suvoj planini.

Ima tu kolega Grgurov, zvani Pop, koji radi sa travama.

6.

Istočna Srbija je bogatija rudama od Južnoafričke Unije. To znaju bolje oni Amerikanci što slikaju odozgo.

Sa druge strane tamo ima ruda zlata na devedeset metara. Pet metara žica debela. I tako dalje.

Kad su zatvorili rudnik, navodno jer se eksploatacija nije isplatila, naišli su na jaku i tvrdu, crnu rudu. To mi je pričao jedan stari rudar. Naišli su najverovatnije na crne brilijante. U tom je prekinuto. Naređeno je da se jame zatope.To jest, da se pusti voda unutra. Da se zazida.

7.

Dok sa Rtnja duva hladan vetar i dok se polako mrači, krećemo ka kući Milorada Grgurova Popa, travara, oca sedmoro dece. Vodi nas jedan od izbeglica, Musliman iz Foče. I njega je život ovde na ostrvo Rtanj izbacio.

Napiši da smo svi ovde vanzemaljci. Mi smo izvan svoje zemlje. Mi izbeglice.

8.

Zovem se Milorad Grgurov Pop, sa Rtnja. Pop mi je nadimak jer sam bio iskušenik u manastiru Vođani. Travar dvadeset godina na ovim prostorima. Bavim se lekovitim biljem. Lečim razne vrste bolesti, šećernu bolest, prostatu, štitnu žlezdu, aritmiju i radim sa energijom. Znači, jedno bez drugog je teško. Na ovoj planini ima osam stotina hektara samoniklog lekovitog bilja. Inicijator sam za sušaru u podnožju Rtnja, da se uposle desetine ljudi. Mi smo prekjuče imali sastanak američke nevladine organizacije koja će sprovesti infrastrukturu sa svojom donacijom kroz naselje Rtanj i najverovatnije ispuniti moju želju, koja se davno u meni probudila, da se napravi mini-sušara u podnožju Rtnja kako za moje potrebe, tako i za čitavo ovo stanovništvo koje će moći da živi od prirodnog bogatstva sa planine Rtanj. Ja sam rodom iz Vojvodine, opština Odžaci, selo Lalić.

Vođa sam puta svakog 31. jula na noćnom usponu Saveza planinara Srbije. I to je za mene srećan dan, kad se mnoštvo ljudi okupi na ovom svetom mestu. Jovan Cvijić je ovo mesto nazvao krovom Srbije, a za mene je ovo srpski Jerusalim.

Šta mislite o neobičnim pojavama koje se ovde dešavaju? pitam.

Nisu to vanzemaljci. Mi hrišćani pravoslavci ne nazivamo vanzemaljac nego ga nazivamo duhovno biće. Znači, Duh sveti. I Mojsiju i Iliji i svim našim prorocima i svetiteljima se pokazivao Duh sveti. Da li u ognju ili u svojoj punoći, to je bio Duh sveti. To nije bio vanzemaljac. Istina je da je Šou u trideset šestom pokušaju snimio jednu duhovnu silu i moć. I po mom shvatanju, to je duh svetog Gedeona.

Mi imamo ovde katakombu ili grob i predpostavljamo da je tu upokojen po svojoj volji 1320. godine Gedeon, vidinski arhiepiskop.

Pored te katakombe je prošlo jako mnogo ljudi i pokazalo se da zrači jaka pozitivna energija na tom mestu. Mnogo ljudi se izlečilo, iscelilo. Crkvene vlasti su me terale da pišem svaki detalj i događaj, međutim, nema potrebe. Na ovoj planini će stvarno biti hodočašća.

9.

Dedica Dimitrije Mitić me zove u stranu i kaže: “I ja sam ih video. Bilo ih je trojica. Izgledali su kao rudarska spasilačka ekipa. Sa flašama, maskama, u zaštitnim odelima. Na dva metra od zemlje.”

Nebojša Jevrić