Problemi jednog švrćana

Foto Oliver Bunić

Ministar Aleksandar Vulin kao švrćan se duri što je baš on uhvaćen na delu da rasipa budžetski novac. Ispitaće se ovaj, ali i prethodni konkursi, kivno je odgovorio na zahtev da se preispita odluka Komisije za sagledavanje i procenu projekata udruženja građana u 2014. godini, koja je vrednovala organizacije prijavljene na konkursu za unapređenje sistema socijalne zaštite. Kao da ga nepoštenje njegovih prethodnika čini poštenijim. Ne pokušava da negira da su optužbe jasne. Za početak, iako se finansijski izveštaj za prethodnu godinu nalazi među uslovima konkursa i neophodnom dokumentacijom, među 122 organizacije koje ispunjavaju uslove konkursa, omakla se 61 osnovana tokom 2014. Mnoge u finišu zatvaranja konkursa. Lični podaci bude sumnje da nekolicinom tih organizacija upravlja ista osoba ili rođaci, supružnici, na brzinu okupljeni srodnici. Neke se uopšte ne bave socijalnom zaštitom.

Maja Stojanović iz Građanskih inicijativa, koje su započele analizu učesnika, kaže da 37 organizacija čiji su projekti odobreni ima iste ciljeve, a 50 identičan statut. Uvek je bilo sumnji da vlast preko NVO sebi vraća novac. Ministar više ne može da ne odobri konkurs jer je on već raspisan i odobren. Dok voluntarističkom odlukom pravi rebalans budžeta o kome je Skupština Srbije glasala. Čak i ako nije bilo zloupotrebe službenog položaja, bilo je krivičnog dela u pokušaju i na istrazi mora da se insistira, uverena je Stojanovićeva.

Hoteći da dokaže da nema ništa sa grubim kršenjem uslova da bi se novac (ukupno 226 miliona dinara, a po projektu najviše dva miliona) dodelio fantomskim organizacijama, ministar je odlučio da poništi konkurs i preusmeri sredstva u Fond za retke bolesti. Poimence nepoznata Komisija, po Vulinu, nije kriva za propuste, nego zlonamerni gubitnici u sprezi sa medijima. Pare su otišle na bolje mesto, biće više mogućnosti da nekom švrćanu damo šansu za bolji život, slavodobitan je bio ministar.

U mnogim mestima u Srbiji usluge lokalne samouprave ne funkcionišu godinama. Da nisu bile potrebne, ne bi stajale u budžetu. Jedna odluka ministra lišava dostojanstvenog života mnogu decu sa smetnjama u razvoju, kaže Željko Plavšić iz Edukacionog centra u Leskovcu i nevladine mreže pružalaca usluga socijalne zaštite Konekta, koja je istraživala rad Komisije i predočila nepravilnosti. Plavšićev centar, valja reći, nije učestvovao u konkursu.

Deo odgovora na pitanje zašto sve te kategorije zavise od eksternih činilaca zaštite u činjenici je da se ove usluge od 2011. predviđaju u okviru zakonskih transfera lokalnim samoupravama, ali podzakonski akt neophodan za realizaciju nikada nije usvojen. Ovaj konkurs je zamena za lokalne transfere, a uslovi su iz godine u godinu slični, kaže Plavšić.

Predstavnici organizacija koje motre rad uprave, saglasni su sa ministrom jedino u tome da su verovatno i prethodni konkursi i većina drugih osmišljeni i uludo potrošeni sličnim mehanizmima. Vladimir Goati, programski direktor Transparentnosti Srbija, kaže da se umesto pravilima nadležnih organa, ličnom odlukom ministra redistribuira zamašna suma.

Većina prethodnih ministara sa velikim stepenom arbitrarnosti usmeravala je novac poželjnim organizacijama. One su, po svoj prilici, vladine - nevladine, osnovane uz asistiranje vlade. To se radi na isti način kao i sa radnim mestima - uslovima konkursa već se određuje gde će novac otići. Osobenost Srbije je da su partije postale funkcionalni ekvivalent za agencije za zapošljavanje.

Ni zloće koje su pokrenule diskusiju, ni dobrice koje su prošle konkurs, nisu krive za nepoštovanje procedure koja će neke druge švrćane ostaviti bez krova nad glavom do sledeće godine. Ali diskusija ko je i zašto omogućio fijasko mudro je predupređena humanitarnim razlozima - slivanjem novca u neoborive svrhe. Građanski konsenzus da se novac za lečenje dece sa retkim bolestima pronađe kako god je moguće, iskorišten je da opravda nesavestan odnos prema drugim ugroženim građanima. I da zametne suštinu odgovornosti za najugroženije, za one u vezi sa čijim životima, takođe, ne bi trebalo da važi ništa manje od konsenzusa.