Cuba libre?

Foto AP

Fotografija je arhivska, crno-bela, snimljena u Majamiju. Na njoj su tri ogromna reklamna panoa postavljena tik uz okean. Na onom najudaljenijem je reklama za kupaće kostime; na onom u sredini, za havanski kazino Tropikana. Ali bilbord u prvom planu je taj koji privlači pažnju. Na njemu stoji: Kuba je sada slobodna. Želimo dobrodošlicu našim američkim prijateljima.
U potpisu: Fidel Kastro.

Nije na odmet podsetiti na to: u nekoj paralelnoj realnosti, istorija zapadne hemisfere u drugoj polovini 20. veka mogla je da krene drugim tokom. Nakon što su kubanski revolucionari posle šestogodišnje borbe 1959. konačno srušili omraženog diktatora Fulgensija Batistu, Kastro je posetio Sjedinjene Države kako bi Amerikance ubedio da on i njegovi saborci nisu ono što se o njima misli. Vrlo jasno sam rekao da mi nismo komunisti, poručio je.

Već do leta 1960, međutim, Kastrova vlada je bez nadoknade nacionalizovala svu imovinu u stranom vlasništvu, što je značilo prevashodno onu američku; a Kastro je ubrzo i zvanično obznanio svrstavanje uz bok Sovjetskom Savezu. Šta je bilo posle - zna se.

Više od 50 godina kasnije, američko-kubansko neprijateljstvo odavno je već opšte mesto, apsurdni relikt hladnoratovske epohe koji deluje još bizarnije kada se zna koliko su poslednjih decenija evoluirali američki odnosi sa komunističkim režimima u Kini i Vijetnamu; kuriozum kome ni obnovljena konfrontacija Zapada i Rusije, tradicionalnog kubanskog pokrovitelja, nije mogla da ubrizga dozu smisla.

A onda je prošle sedmice usledila - za sve osim za direktne aktere krajnje neočekivana - objava da su predsednici Barak Obama i Raul Kastro, koji je Fidela 2008. nasledio na čelu zemlje, postigli dogovor o početku normalizacije odnosa. Nakon što su ove jeseni pregovarački timovi dveju zemalja na završnom sastanku u Vatikanu utanačili poslednje detalje, prošlog utorka usledio je skoro jednočasovni telefonski razgovor dvojice lidera te njihovo simultano televizijsko obraćanje javnostima svojih zemalja, istovremeno sa razmenom pet osoba osuđenih za špijunažu - dve na Kubi i tri u SAD.

Kubanci su iz zatvora pustili Amerikanca Alana Grosa, 2011. osuđenog na 15 godina zatvora zbog toga što je 2009. u zemlju prošvercovao zabranjenu opremu za satelitski prenos, a za koga SAD insistiraju da nije nikakav agent; kao i neimenovanog kubanskog državljanina osuđenog za špijunažu u korist SAD, koji je na robiji proveo skoro 20 godina, za koga i Amerikanci spremno priznaju da je radio za njih. Štaviše, u pitanju je agent čije su informacije direktno pomogle razotkrivanju i hapšenju niza kubanskih špijuna u Americi - uključujući i trojicu onih za koje je, zajedno s Grosom, sada razmenjen: to su članovi tzv. kubanske petorke agenata koji su na Floridi izdržavali takođe dugogodišnje robije (preostala dva člana te grupe ranije su amnestirana).

Upravo su dugogodišnji - a to će reći dugo neuspešni - napori da se izdejstvuje Grosovo oslobađanje pomogli da se otvori manevarski prostor za pažljivo planirani zaokret u američkoj politici prema Kubi. Naime, odavno smatrajući da je američka politika prema Kubi neplodotvorna, Obama i njegovi saradnici su na početku njegovog drugog mandata, sastavljajući listu spoljnopolitičkih prioriteta, tu stavili i ovu zemlju. A kada je vlada u Havani početkom prošle godine delimično liberalizovala režim putovanja u inostranstvo za svoje građane, Obama je zaključio da je pravi trenutak da se krene u akciju i odredio mali pregovarački tim koji je, počev od juna 2013, u najvećoj tajnosti počeo da odlazi u Kanadu, na sastanke s kubanskom delegacijom.

Biće potrebno punih 18 meseci, serija celodnevnih sastanaka, vitalno važno posredovanje Vatikana, te uključivanje u pregovarački proces i samog pape Franje, pre nego što je ovog oktobra dogovor konačno finaliziran. A onda je Obama pametno sačekao da prođu novembarski izbori za Kongres i obnarodovanje sporazuma ostavio za period između završetka rada starog i okupljanja novog saziva, još jednom demonstrirajući - posle takođe u tom periodu objavljene važne odluke o legalizaciji boravka velikog broja ilegalnih imigranata u SAD - da će u poslednje dve godine svog mandata biti sve samo ne predsednik bez istinske moći, što je inače bila sudbina mnogih njegovih prethodnika koji su sastavili dva mandata u Beloj kući.

Papu je u pregovore, inače, uveo direktno Obama, na sastanku koji je s njim imao u martu u Vatikanu. Potom je Franja Obami i Kastru uputio pismo u kome je apelovao da rešavanjem pitanja zatvorenika iniciraju novu fazu u odnosima, i na sebe simbolično preuzeo ulogu garanta da će obe strane ispuniti svoj deo nagodbe. Papin angažman nije mogao a da ne proizvede efekt na koji su Amerikanci i računali: Kuba jeste komunistička država, ali ni njeno rukovodstvo ne može da ignoriše uticaj koji Katolička crkva i svaki njen poglavar imaju na obične Kubance. Pogotovo ovaj aktuelni, kome latinoameričko poreklo samo uvećava ionako veliki autoritet među tamošnjim svetom.

Ni veći autoritet od pape - onaj kome se i on klanja, na primer - ne može, međutim, da učini da odnosi koji su tolike decenije bili zaleđeni brzo i lako budu otkravljeni. Delom zbog ograničenja koja Obami nameće poznati, tzv. Helms-Bartonov zakon iz 1996, koji popuštanje režima sankcija uslovljava političkim promenama na Kubi; ali pre svega zbog otpora na koji će zaokret u politici prema toj zemlji naići u novom sazivu Kongresa, u kome će od januara u oba doma dominirati republikanci - u većini neskloni bilo kakvim nagodbama s nekim ko se preziva Kastro. Bez saglasnosti Kongresa nemoguće je ukidanje ili ublažavanje ekonomskog embarga pod kojim je Kuba, a bez toga nema ni pune normalizacije odnosa. No tako nešto niko zasad i ne očekuje.

Krećući se u tom suženom zakonskom okviru, Obama je svojom izvršnom odlukom, osim obnove diplomatskih odnosa, zasad omogućio još relativno skromne promene, poput najave skidanja Kube s notorne liste zemalja državnih sponzora terorizma; omogućavanja ograničenog izvoza građevinskog materijala, telekomunikacione opreme i softvera na Kubu; delimičnog ublažavanja režima ograničenja putovanja na Kubu za američke državljane; te povećanja sume koju Amerikanci kubanskog porekla na svaka tri meseca mogu da šalju u postojbinu sa 500 na 2.000 dolara. Ali dugoročna ambicija je mnogo veća: da se relaksiranjem odnosa inicira postepeno popuštanje stega na Kubi, a onda i da se i američka politička klasa natera na promenu pristupa tako što će, umesto da Kubu i dalje drži u izolaciji, postepenu demokratizaciju te zemlje gledati da izdejstvuje kroz aktivnu komunikaciju s njom.

Svejedno, jastrebovi među istaknutim republikancima, kao i poneki slično misleći demokrata, nisu spremni da podrže ni limitirane mere normalizacije, i najavljuju da će u Kongresu uskratiti saglasnost za finansiranje izgradnje ambasade ili imenovanje američkog ambasadora u Havani. Među najglasnijima u protivljenju svakom popuštanju u odnosima s Kubom je senator sa Floride Marko Rubio, doskorašnja velika nada Republikanske stranke za izbore 2016. (dok ponovo nije aktivirana priča o kandidaturi još jednog pripadnika dinastije Buš, bivšeg guvernera Floride DŽeba Buša). I sam kubanskog porekla, Rubio govori ono što manje--više smatraju i svi ostali protivnici normalizacije odnosa, uključujući i, recimo, uredništvo Vašington posta: po njima, potpuno je pogrešno pružati ruku režimu braće Kastro u trenutku kada je on potpuno ekonomski iscrpljen i kada njegovi glavni sponzori, Rusija i Venecuela, zbog sopstvenih problema više nisu u stanju da mu pomažu kao nekad. Popuštanjem stega u kojima drži Kubu, Amerika će opstanak njene autoritarne vlasti produžiti za barem još jednu generaciju, upozoravaju oni.

Svakako stoji kako Kuba nije naterana ni na kakav značajan ustupak i da nema garancija da će američko popuštanje uroditi recipročnim koracima ka liberalizaciji njenog političkog sistema. Validno je i upozorenje kako je moguće da se sve završi kao u Kini, čije ekonomsko otvaranje prema svetu nije donelo nikakav pomak na planu političkih sloboda i stanja ljudskih prava. Obamin potez zaista bi mogao da se ispostavi kao neplodotvoran. Ali se u ovakvim tumačenjima previđa da Kuba, mala i takoreći na puškomet od američke obale, nije što i ogromna i daleka Kina; da je u takvim problemima da joj je vapijuće potreban pojas za spasavanje; i da u tim okolnostima ni neke političke promene više nisu nezamislive.
Pre će zato biti da su u pravu ljudi poput DŽejmsa Falousa, veterana uglednog američkog političkog magazina Atlantik, koji je, pozdravljajući potez Obamine administracije, konstatovao kako je u poslednjih barem 35 godina, američki embargo na diplomatske i ekonomske veze s Kubom bio pojedinačno najgluplji aspekt američke spoljne politike.

Ne i najdestruktivniji: ta titula pripala bi odluci da se izvede invazija na Irak, kao i današnjim tekovinama ere torture, ratova s otvorenim krajem i policijske države, nastavlja Falous. Politika prema Kubi je najgluplja jer nije postojao apsolutno nijedan racionalni argument koji bi je činio strateški mudrom ili taktički efikasnom.

Neprijateljstvo duže od pola veka

1959.
▼
Kubanski gerilci predvođeni Fidelom Kastrom ruše režim diktatora Fulgensija Batiste, koji je uživao američku podršku. Nove vlasti u prvi mah najavljuju zadržavanje dobrih odnosa sa SAD
1960.
▼
Kuba bez ikakve nadoknade nacionalizuje imovinu u vlasništvu američkih firmi. SAD prekidaju diplomatske odnose i uvode ekonomske sankcije
1961.
▼
Uz podršku CIA, naoružana grupa Kubanaca iz egzila u SAD iskrcava se u Zalivu svinja s namerom da sruši Kastrov režim. Pokušaj se završava totalnim neuspehom. CIA počinje da pravi prvi od bezbrojnih planova za Kastrovu likvidaciju, koji će uslediti
1962.
▼
Da bi predupredio eventualnu američku invaziju, Kastro s Moskvom dogovara raspoređivanje sovjetskih balističkih raketa na Kubi. Izbija kriza koja svet dovodi na ivicu nuklearnog rata. SSSR se povlači pred američkim ultimativnim zahtevom i uklanja rakete, a SAD se obavezuju da će se uzdržati od invazije na Kubu
1980.
▼
Kastro privremeno ukida ograničenja za izlazak iz zemlje, što dovodi do masovnog egzodusa, u kome oko 125.000 Kubanaca napušta zemlju i stiže u SAD
1994.
▼
U novom velikom izbegličkom talasu sa Kube na Floridu stiže preko 30.000 ljudi
2008.
▼
Kastrov brat Raul preuzima dužnost predsednika
Decembar 2013.
▼
Predsednici Obama i Kastro rukuju se na sahrani bivšeg južnoafričkog predsednika Nelsona Mandele, što je prvi javni kontakt lidera dve zemlje od 1959. godine
Decembar 2014.
▼
SAD i Kuba istovremeno objavljuju normalizaciju odnosa