Tesno za kontra desno

Foto Emil Čonkić

Teško da ćemo pouzdano saznati zašto je premijer Aleksandar Vučić onako brzo i onako drastično promenio odnos prema trenutnoj svetskoj glavnoj političkoj atrakciji grčkoj Sirizi i njenom lideru Aleksisu Ciprasu. Da li je sam primetio da je neumesno optužiti za politiku lako ćemo ljude koji su, kako kaže britanski Tajm, preuzeli najteži posao na svetu obećavajući svojim sugrađanima mukotrpan rad na izvlačenju iz dramatično teške i ponižavajuće situacije?

Ili je do potonjeg poziva Ciprasu da dođe u Beograd, gde će mu prirediti veličanstven doček, jer je on naš prijatelj došao na osnovu nekakvih konsultacija i računice o najkorisnijem postavljanju u odnosu na potencijalni uzrok potencijalnog zemljotresa na evropskoj političkoj sceni?

Bilo kako bilo, činjenica je da su, iako Slobodan Milošević nije uspeo da realizije onu maštovitu ideju o konfederaciji Srbije i Grčke, nedavni grčki parlamentarni izbori, u Srbiji, obično nezainteresovanoj za sve što se van njenih granica dešava, izazvali veliko interesovanje građana, što se najbolje videlo na društvenim mrežama. I činjenica je da su to osetili političari raznih boja, brzopotezno pokušavajući da se pravilno nakače na zahuktali voz, koji je neobični grčki duo na motorima, premijer Cipras i ministar finansija Janis Varufakis, prepunio provokativnim porukama stanovnicima i zvaničnicima čitave Evrope. I šire.

Verovatno da je najživopisniji bio Ciprasov nedavni domaćin u Beogradu, levičar iz đakuzija Aleksandar Vulin koji je uputio neverovatni poziv novoj grčkoj vladi, izabranoj na talasu otpora surovim ekonomskim merama, da se okrene štednji, po uzoru na Vučićevu vladu. Daleko bliže temi bio je potpredsednik Demokratske stranke Borko Stefanović, iznevši čitav plan kako da se ta stranka okrene više ulevo i bude stranka koja propagira socijalnu pravdu, borbu malog čoveka protiv krupnog kapitala, nešto poput grčke Sirize. Osim prekidanja politike štednje, oduzimanja imovine onima koji ne mogu da dokažu poreklo i sličnih unutrašnjih mera, Stefanovićev plan podrazumevao bi i stvaranje konfederacije Zapadnog Balkana za koju bi se otplata spoljnog duga zamrzla na pet godina, takođe u skladu sa Ciprasovim nastojanjima. Čak i u desničarskoj Demokratskoj stranci Srbije prepoznali su programske sličnosti sa Sirizom ne toliko čudno, uostalom, s obzirom na oduševljenje koje je promena vlasti u Atini (u koju je, Ciprasovom voljom, upala i mala desničarska partija Nezavisni Grci) izazvala u desničarskim krugovima širom Evrope. Istovremeno, u neformalnim političkim pričaonicama pojavilo se mnoštvo pouzdanih teorija o raznim već poznatim ličnostima koje nameravaju da se predstave kao srpska verzija Sirize...

Koliko je sve to moguće u zemlji koja jeste dužna i tužna, ali i opterećena drugom vrstom trauma od onih koje su se zapatile u Heladi? To ne zavisi mnogo od nas, nego od reakcija u zemljama EU, usled kojih bi u Srbiji moglo doći do ozbiljnijeg promišljanja, smatra Miroslav Ružica, sociolog koji se poslednjih godina bavi istraživanjem globalne krize. Reakcije koje su se do sada u Srbiji mogle čuti samo su trenutne, ali nije da nisu indikativne, kaže Ružica i podseća da nijedna od političkih partija nema levičarski program, već su to sve lovci na plen, dok sindikati imaju uske platforme i bore se za konkretne interese. U ozbiljnom smislu - uticaja, članstva, ideja prava levičarska snaga ovde ne postoji. Ima je samo na marginama, na društvenim mrežama, portalima, malim grupama koje su u dosluhu sa sličnim partijama sa Zapada. One nemaju snagu na unutrašnjem planu i ne verujem da mogu da probiju blokadu mejnstrim medija, kako bi promišljali o situaciji na drugačiji način, ne u smislu kalemljenja gotovih ideja, gde bi Siriza poslužila kao inspiracija za inovativnu interpretaciju realnosti, kaže Ružica.

Sirizin model socijalne pravde za prosečnog građanina privlačno zvuči, kaže Svetlana Logar iz Ipsos s trateškog marketinga, ali i podseća da Vučićeva priča o reformama ima jako veliku podršku koja je samo minimalno uzdrmana nakon smanjenja plata i penzija. Istraživači još nemaju konkretnih podataka o mogućim efektima pobede Sirize na percepciju i očekivanja građana od domaće političke scene, ali iskustvo na koje se poziva naša sagovornica upozorava da ljudi ne razmišljaju na ekonomski način, kao i da su vrlo skloni da svoje izborno poverenje poklanjaju liderima, a ne programima. Ne bi bilo prvi put da, kad u sledećem istraživanju postavimo pitanja vezana za Sirizu, dobijemo kontradiktorne rezultate da im se dopada Sirizin plan, ali da i dalje podržavaju Vučićeve reforme, kaže Svetlana Logar. I naravno, u celoj priči je od ogromnog značaja činjenica da do izbora u Srbiji ima dosta vremena, tokom koga će se pokazati kolika je zaista snaga ideja Sirize u borbi protiv interesa krupnog kapitala. Kao što je od značaja i činjenica da su istraživanja pokazala da građani nemaju jasnu predstavu o tome šta je levo, a šta desno, naročito kad je o ekonomskim programima reč, podseća Svetlana Logar. Da li bi, onda, u srpskim okolnostima, interesovanje za Sirizu moglo biti objašnjeno utiskom o antievropskoj orijentaciji, koju deo javnosti prepoznaje u neposlušnom odnosu njenih lidera prema receptu trojke zbog koga su grčki građani onoliko propatili poslednjih godina?

Privid da je Siriza antievropska nude naši nedovoljno upućeni izvori, kaže Ružica. Siriza je, prema njegovom mišljenju, opasna za trenutni vladajući model zato što traži reformu EU u pravcu povratka demokratije, značaja solidarnosti i drugih nekada temeljnih vrednosti Unije, što je kod nas provincijski shvaćeno. Pritom, Siriza nije radikalna, ona ne ide protiv kapitalizma nego protiv njegove neoliberalne varijante, ide linijom socijaldemokratije, dodaje ovaj sociolog.

Mnogi su, na osnovu brojnih istorijskih pouka, očekivali da grčki odgovor na katastrofalne uslove života bude rast ekstremno desne Zlatne zore, ali su tamošnji građani reagovali levom opcijom, u čemu im je verovatno pomogla bogata leva tradicija. To čudo božje je proisteklo iz realne percepcije inteligencije sa levice onoga što se dešava narodu - ponudili su nešto što liči na nadu. Drugo je pitanje da li to može da se ostvari u konkretnim uslovima, kaže Ružica i dodaje da je Siriza proistekla iz svesti da je društvo korumpirano i da je potrebno učiniti nešto s oligarsima s jedne i milionima siromašnih, s druge strane. Uz svest da Grci to ne mogu sami, Siriza je odlučila da preispita način na koji joj je EU do sada pomagala, ponudivši ideje koje su u ortodoksnoj EU doživljene kao prst u oko. Kod nas niko to ne nudi, nudi se elitistički program koji se zasniva na štednji i nadi da će se uloviti investicije, ali to ne mobiliše domaće snage, nego ih isključuje. Zato ni intelektualna elita ne reaguje nego pokušava da se uklopi i uzme deo kolača, ali ne doprinosi temeljnom promišljanju problema, kaže Ružica.

Politika, uostalom, košta a kapital, prirodno, u širokom luku zaobilazi one koji bi malo da preispitaju način njegove raspodele. Da li bi u tome mogao biti razlog za nepostojanje ozbiljne levičarske snage, ne samo na političkoj sceni, nego ni u civilnom sektoru, na univerzitetu i drugim projektno zavisnim grupacijama? Možda u Srbiji postoje oni koji misle slično poput Pola Krugmana, DŽozefa Stiglica i drugih vodećih svetskih naučnika koji dovode u sumnju preovlađujuće neoliberalne dogme, ali im nekako nije u interesu da svoje zaključke javno iznesu?

Ko ima kapital, ima i mogućnost da protura svoje ideje i ograničava druge, ali to je ipak ograničeno, kaže Ružica. On ističe da i u SAD bastionu kapitalizma radikalni levičari nemaju šanse da se probiju u mejnstrim medije, ali zato postoji niz univerziteta koji su rasadnici tvrdih, marksističkih ideja. Te ideje su veoma prisutne i u kulturi, postoji i rad na terenu sa malim ugroženim grupama i sve to seje klice leve ideje koja je inspirisala i pokret Occupy Wall Street.



Uvek postoji šansa ako postoje ljudi, što je i Siriza pokazala. Ali, naša kulturna elita ne reaguje. Ovde su inovacije, bilo tehnološke bilo socijalne, uvek dolazile sa Zapada, preuzimali smo ih bez kritičkog premišljanja o kontekstu, dok se ovde ništa nije dešavalo. Mi, zapravo, ništa ne istražujemo i ne poznajemo sopstvenu zemlju, kaže Ružica. Na sve to valja dodati još jednu okolnost koja ne ide naruku građanima ovdašnjim koji su se obradovali levim vetrovima s juga nakon propasti Jugoslavije, leva ideja je demonizovana toliko da je čak i sam termin, tokom navigacije protestnih kolona tokom devedesetih, izbegavan i transformisan u kontra desno. Naša inteligencija nije ozbiljno promišljala šta se dobilo od socijalizma i šta bi se moglo preneti, iz koje pozicije kritikovati neoliberalizam, kaže Ružica i podseća da su se ovdašnji intelektualci i društvene grupe uvek radije okupljali oko ideja državotvornosti, širenja teritorija, vojnog jačanja

I šta u svemu tome da radi onaj mali čovek, onako siromašan, lišen svake perspektive, mogućnosti da dobije pristojan ili čak bilo kakav posao, ali zato konstantno ubijan u glavu pridikama kako je lenj i nespreman da učini dovoljno za domovinu? To muklo nezadovoljstvo i tragično ozbiljna situacija, upozorava Ružica, može da eksplodira na neugodan način, koji će nas još više povući nazad. I neće biti čudno ako u svemu tome politički profitira neko ko bi za budućnost Srbije mogao biti mnogo opasniji nego što su Cipras i Varufakis opasni za važeći evropski poredak. Ali će se, zato, dobiti još jedna prilika za kuknjavu nad sopstvenom sudbinom i naknadnu pamet koja ni u sledećoj situaciji neće biti uzeta u obzir.