Živimo kao pacovi u zamci

Foto Dalibor Danilović

Prvo je rekao da oni koji se danas bave politikom jesu nastrani i da bi neko trebalo da ih pregleda. A onda nas je pokorio kada je dodao da ako nas uopšte bude u budućnosti, poslednjih deset godina biće period kojeg ćemo se stideti. Za razliku od mnogih istorijskih vampira koji s vremena na vreme sede pred nama, on je dirljiv, pažljiv, gleda u oči sagovornika s pažnjom da ga ne povredi, obziran je skroz, ako vas smatra finim svetom. Reditelj, profesor i glumac pre svega. Bespoštedan prema onima koji su odredili našu stvarnost kao najturobniju dramu jednog besprekorno razorenog pozorišta. Kulturan čovek. Ako znate na šta mislim.

Još važi ono možeš da pucaš sebi u muda ali to neće promeniti društvo?

Tako je. Jer društvo ne menja ni ta vrsta bunta, ni ta vrsta reakcije. Društvo menjaju vizionari, veliki ljudi koji se ne pojavljuju na izbornim listama. Tako da društvo neće promeniti izborne liste. Taj cirkus od demokratskih, fer, poštenih izbora, to je način na koji je približno moguće pretpostaviti da se ipak nekako uvaži volja naroda i da ljudski imamo jednaka prava, i pastir i akademik. Ali, ne znamo svi šta nas čeka, niti šta nam nude na toj listi. I zato je tako lako manipulisati u kampanjama, obećavati i lagati. U tom smislu je odgovornost svih u politici poslednjih 25, a pogotovu poslednjih 15 godina što su nam pričali samo ono što je njima koristilo, a za čije neostvarenje ne snose nikakve posledice, i to ne samo za ono što nisu uradili, nego i za ono što su upropašćavali.

Dali biste sva pozorišta za jedan dobar obrazovni sistem?

Dao bih. To je temelj. Zvuči, verovatno, staromodno i konzervativno. Zamislite da su svi pismeni?! Da se sutra probudimo u zemlji u kojoj su svi pismeni, koji bi tu problemi nastali! Jer tada bi mnogima sve bilo jasno, i ne bi bili laki za manipulaciju i laži. I tada bi bilo svima jasno...

...Ko smo mi, a ko su oni?

To hoću da razjasnimo. U istoriji sveta uvek je postavka - mi i oni. A istorija sveta je biografija društva. U tome je zamka, jer političari su se samoproglasili da su važni i održavaju zemlju da funkcioniše bez posledica, bez epiloga. On može ovde da upropasti šta god hoće, odradi kobajagi ovu reformu, onu reformu, i nema posledica. To je problem, što je naša kuća loše strukture. Možda je naša zgrada na dobrom mestu, ali pitanje je kako funkcioniše. Divna je soba gore, i divna je soba dole, al.... nigde stepenica! I još se pentramo na lopovske, držimo jedni drugima šake da se popnemo, onda neko baci konopac, ili neko neće da baci konopac, ili ovaj gore bi bacio ali nema ga... Mi smo ta naša kuća, država nam je nedovršena struktura, a da je država država, ipak bi podrazumevala neki plan. Mi nemamo strukturu ali imamo tu samozvanost tih kobajagi političara, ljudi koji se bave politikom, samoproglašenih stručnjaka.

Mislite na Vučića, Nikolića?

Ne znam ja njih lično, niti me oni kao ličnosti impresioniraju, čak me ni ne zanimaju, ni u svojoj ranijoj fazi, ni sada kada su se kao promenili. Ako vas neko proglasi hirurgom, a vi verujete da možete da radite operacije na otvorenom srcu samo zato što vas je neko postavio, to je ozbiljan problem. To uverenje tih ljudi koji su sad ministar ovoga, sutra ministar onoga, to je zastrašujuće. Znam koliko je teško za bilo koji dramski komad, ako ćete profesionalno da se spremite u standardima zanata, postaviti jasnu strukturu i znam koliko vremena i raznih znanja, koliko rada, kreativnosti i inspiracije treba da bi se razumelo samo to što kaže Romeo Juliji. Ili, Hamlet Ofeliji. Treba toliko knjiga da povučeš za magareće uši, toliko moraš da se obavestiš, a ne vidim da oni imaju znanja o tome što rade, ne samo vlada, koja je kao neka reprezentacija, kao počasni odbor nečega. I ne samo vlada koja može da priča šta hoće, ali ipak ona partokratski i samovoljno odlučuje ko će da bude ko, u nekom preduzeću, upravnom odboru ili ma gde. A gde god pogledaš, vidiš neverovatno neznanje, nestručnost i to uliva nepoverenje i strah. Nemam ništa lično s njima, baš me briga, ja te ljude niti znam, niti me zanimaju, niti bi ikada išta s njima imao u životu.
Te ljude iz vlade nemam gde da sretnem, mi ne sedimo na istim mestima, mi ne gledamo iste predstave, izložbe, koncerte. Što se mene tiče, i da ih sretnem, šta me briga, za mene su to anonimni ljudi, možda u svom okruženju vrlo važni ali uglavnom nebitni za neki trag u onome čime se bave, u bilo kojim strukama, ako uopšte imaju neke struke.

Svet u kojem budala bunca?

To vam je iz Magbeta.

Šekspir kaže?

To je ta priča puna buke i besa a ne znači ništa. Odatle je Fokner uzeo naslov svog roman Buka i bes. To je to uverenje da on sve zna. I kada mu politika da priliku, najgore je kada kaže e, sada je naše, e, sad ćemo da vidimo kako se vodi pozorište, na primer. A ne možeš ti da vodiš pozorište ni ovako ni onako, nego koliko si pametan i koliko znaš, a pametniji od sebe ne može niko da bude. Ono što mislim da je veći problem od toga ko vodi pozorište, jeste to...

...Ko vodi državu?

Ma, svejedno je to, pozorište, železnice, državu. To vam je sve isto. Ne postaješ ti to zato što nešto o tome znaš, zato što imaš viziju, ideju... I onda, kada postaneš na primer direktor pozorišta, odmah uveravaš glumce i ostale da treba da rade na brzinu, za male pare, neplanski, bilo kako, samo da on opstane na funkciji, što je nečasno. Jer na kraju krajeva, nismo mi tu da ti budeš direktor, ti si direktor da mi tu nešto radimo. Nismo mi, svih nas sedam miliona tu da bi neko bio premijer i da ga pokorno tapšemo i da smo stalno oduševljeni i da moram da pristajem na to da mi smanjiš platu, a i ako jesam primoran na to zbog izvesne skupštinske većine, nemoj me terati da još to i volim i da ti pišemo oduševljeno pismo podrške. Da tražiš podršku elite?! Čemu?! Ko tu kome treba da da podršku?

Kulturnoj eliti jedan odsto budžeta za kulturu?

To je posebno mesto. Čega si ti ministar kulture? Ministar nečega što je manje od jedan odsto u budžetu? Šta je tu tebi važno, ministre? Koliko je tu procenata za Parove, rijalitije, koji su karcinom jedne kulture. U redu je to što meni ministar savetuje da uzmem daljinski u ruke, ali nije u redu što to postoji na nacionalnoj frekvenciji. Nije tu u pitanju daljinski. Imam ja daljinski! Ali to je takvo nerazumevanje, demagogija u vezi sa odgovornošću. Ne užasavam se ja toga što nemam daljinski, nego zato što to postoji u nečemu što ja plaćam, svi plaćamo te ljude. Evo, dok pijemo ti i ja ovu kafu, dajemo 20 odsto poreza za te ljude. I tako u svemu.



Šta se dogodilo s ministrom Tasovcem, iz angažovanog života uskočio je mišiju rupu?

Nije se dogodilo ništa Tasovcu. Bile su mi simpatične te akcije Filharmonije, skretale su pažnju na nešto što je vrlo važno za kulturnu sliku grada. NJemu je sad baš super. On kicoški uživa u svemu što radi. U suprotnom bi rekao: Neću više da budem ministar tamo gde je jedan odsto budžeta za kulturu. On bira. Morao bi da reaguje na to kako žive ljudi koji se bave kulturom, koliku platu imaju njegovi svirači u Filharmoniji, verujem ne višu od 50.000, a to su ljudi sa puno znanja, koji treba da su okupani, čisti, smireni. Zašto bi trebalo svi mi da živimo kao pacovi u smradu?! Na ivici gladi da bi nešto uspelo? E, to si loše smislio! I, čekaj, zašto je problem to što sam ja nezadovoljan?!

Rekli ste ono što boli i brojali su vam novac u novčaniku?

Da, neke novine su objavile koliko ja to i gde sve zarađujem. Ali ja nisam ni govorio o tome koliko ja zarađujem, već, na primer 177 zaposlenih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Zna li ministar koliko ljudi ima 23.000 dinara platu? Šta ministar uopšte misli o tome? Možda i zna, ali šta je preduzeo po tom pitanju? Kako žive ti ljudi? I zašto Jorgovanka Tabaković ne odredi sebi platu 80.000 a službenicima po 60.000? Šta oni to rade ljudski odgovornije u odnosu na sve nas druge? Pritom, nama niko ne plaća račune u kafani, i niko nas nigde ne vozi. Ako tražiš da imamo razumevanja za tešku situaciju, moraš i ti da pokažeš razumevanje za druge ljude koje si platio ponižavajuće malo. E, to je pitanje savesti, da obezbediš ljudima da pristojno žive.

U vreme Miloševića kulturna elita glasno je sudelovala u borbi protiv režima? Danas?

Bili smo vrlo glasni devedesetih. I bilo je jasno šta ta elita očekuje i traži.

Niste očekivali novac, nego pravdu.

Nismo se borili za novac. Nikome nije palo na pamet.
Očekivali smo neku ljudsku pravdu, neku ljudsku situaciju, neke slobode, a trenutno imamo medije sa uvek istom pričom, i one progonjene zato što drugačije misle. Oktobra 2000. desio se taj protivprirodni blud, ta natprirodna ljubav između vlasti i umetnosti. Neverovatni lažni sklad u odnosima umetnika i nove političke opcije, od DOS-a do danas. Nije nam se posrećila ta strašna velika energija koju smo kao struka uložili 90-ih, a ni posle, naročito. Sada je sve već jako vulgarno, prostački svedeno na to ko će gde i šta da bude i još nas uveravaju da nam je super.



Šta je o tome jako davno rekao Gombrovič? O malom čoveku i bahatoj vlasti?

Nešto što je univerzalna pamet ali i savremeni odjek tog odnosa vlasti i malog čoveka. To je potpuno ukidanje prava da budeš slab, da nemaš ambiciju, da nemaš htenje, osim golog života. Gombrovič, naslonjen višestruko na Šekspira, veoma dobro transponuje motive Magbeta, Ričarda, Hamleta, svih tih Šekspirovih tragedija o vlasti i kraljevima. I šta je tu živo do danas? Nismo u 15. veku krvološtva i nekog engleskog vremena Henrija i Ričarda, ali su i dalje vlast i odnos vlasti i pojedinca isti. I onda, kao i sada, vlasti je uvek sve malo. Ona bi sve. I širi se i kao kosmos bi da se proširi do kraja. A u istoriji postoje tri kategorije. Oni koji prave istoriju i stradaju, kraljevi, ovi što misle da prave istoriju, to su oni koji realizuju to što je kraljev put, i oni takođe stradaju. I ima onih što uopšte ne stvaraju istoriju, a kojima se ni istorija uopšte ne bavi, a isto stradaju. E, to smo mi.

U državi koja je raspadnut sistem zapravo toliko toga je ružnog, ali šta je ono što je lepo, što vas dirne?

Osetljiv sam na svaki trag ljudskosti. To je nemerljivo vrednije u odnosu na svaku bahatost, umišljenost, proklamovanu demagogiju.

Podsetite nas, neki su zaboravili na značenje reči dirljiv?

Bilo koji gest milosrđa. Bilo koji. Dirne me i jednostavna stvar, kada čekam u redu, tamo gde je zbrka i kada neko ko je ispred mene kaže: Izvolite vi. Nisam emotivno potresen, ali znači mi.
Dirne me ta vrsta milosrđa od elementarnog vaspitanja do duboke samilosti, do toga da svi imaju pravo da budu slabi, a ne osuđeni da stalno budu jaki.

Kukavičluk, ovenčan u današnjim danima, stvar je vaspitanja ili genetska predispozicija?

Kukavičluk je često sredstvo da postigneš neki nečasni cilj. Ako si samo kukavica, to je u redu, ljudski je. Ali, ako kukavičlukom pravdaš podlost, onda više nije pitanje jesi li kukavica, nego si podlac. Treba da znamo šta je svrha onoga što činimo. Šta je cilj. Mora postojati trenutak za razvrstavanje. Nije važno da l si ti kukavica, nego šta u svom kukavičluku činiš. Ako si kukavica, i bojiš se zmije, to je u redu.

Sada se ni opozicija ne čuje ili je nema?

Pa neće niko ni da ulaže. Ovi što su ulagali u opoziciju sada ulažu u vladu. Sada je faza u kojoj političari misle da stvaraju istoriju a mi stradamo. Ali, na kraju krajeva, kada počneš da se dižeš, ti u stvari počinješ da padaš. Kada si na vrhu, polako silaziš sa tog mesta jer nemaš gde više da se popneš. I sada ova vlast nije nigde. Samo obavlja neke poslove u generalno istorijski zanemarljivoj fazi, što nema istorijsku posledicu sem našeg stradanja. I iako smo sada u istorijski vrlo beznačajnom periodu, on je jako bolan, jer nama od minuta do minuta teče život, beznačajan po delima, po događajima. I ono što je najstrašnije, to ne vodi nikuda. Mi smo u situaciji kao da polovi nemaju magnet. I tumaramo.