Čiji će biti naši hektari

Foto shutterstock

Naši seljaci - naš život, ispisali su svojevremeno na transparentima austrijski građani, solidarišući se na ulicama sa nezadovoljnim ratarima. U Srbiji je javnost uglavnom gluva i nema na slična nezadovoljstva poljoprivrednika, a političari ih neretko zloupotrebljavaju zarad partijskih interesa. I u zamenu za ozbiljnu agrarnu politiku. U protivnom, lider opozicionog DS u autorskom tekstu ne bi napisao da onaj ko srpskom seljaku uzme plodnu srpsku zemlju i praktično je pokloni bilo kome, ne zaslužuje da vlada Srbijom, kao da stranka na čijem je čelu, prilikom potpisivanja SSP-a, nije ugovorila najnepovoljnije uslove za domaći agrar. Uz to, nije aktuelni premijer prodao Arapima vojvođanske kombinate i sa njima plodne oranice zahvaljujući međudržavnom sporazumu, već po istim domaćim propisima po kojima su se tokom privatizacije rasprodavala poljoprivredna preduzeća, a sa njima i državna i zadružna zemlja. I domaćima i strancima. I tajkunima i spekulantima. I sitnim lopovima i osumnjičenima za krupni kriminal. Takoreći svima, sem tom srpskom seljaku.

Vlast bi, opet, da joj je više stalo do svetog srpskog seljaka umesto pridika na račun prethodnika i nastavka privatizacije kojom i stranci, mada je to Zakonom o poljoprivrednom zemljištu zabranjeno, netransparentno i bez javnog nadmetanja kupuju poljoprivredna preduzeća i sa njima hektare, popravila što se popraviti da. A NIN bi iz nadležnog Ministarstva dobio odgovore da li će se u pregovorima sa EU tražiti produženje roka za liberalizaciju trgovine zemljom i da li će se menjati postojeći Zakon o poljoprivrednom zemljištu kako 2017. ne bismo dočekali potpuno nespremni. Tim pre što su im pitanja upućena pre gotovo dve nedelje.

Ali da krenemo od početka. Srbija se SSP-om obavezala da će najkasnije četiri godine od njegove ratifikacije (septembra 2017) iz propisa izbrisati diskriminatorsku odredbu po kojoj strani državljani ne mogu biti vlasnici poljoprivrednog zemljišta. Da li zato što nisu imali izbora ili zato što ga nisu ni zahtevali, tek srpski pregovarači su, suprotno većini novijih članica EU, pristali na tako kratak prelazni period, koji je za većinu zemalja sedam godina. I to od punopravnog članstva. Poljska je izdejstvovala 12, a Hrvatska i posle 2020. ima pravo da zabranu produži za još tri godine.

Zato se od evroskeptika može čuti kako Srbija ne sme da dozvoli prodaju zemljišta strancima već 2017, a neki predlažu da se sve reši referendumom. Slično je najavljivala i Litvanija nakon isteka njenog roka, a Vrhovni sud Bugarske oborio je odluku izvršne vlasti da se taj rok samoinicijativno promeni, jer je to suprotno ugovorima sa EU. Jedina kojoj je to pošlo za rukom je Mađarska, koja je pre dve godine promenom Ustava zabranila prodaju zemlje strancima.

Može li Srbija uraditi šta slično? U procesu pregovora, sticanje vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem jedno je od osjetljivijih političkih pitanja. Ali, u pregovorima sa EU, bez obzira da li je riječ o SSP-u ili Ugovoru o pristupanju, jednom postignut dogovor vrlo je teško mijenjati. Slučajevi u kojima se članice ne pridržavaju preuzetih obaveza i povlače jednostrane poteze u pravilu završavaju na sudu, kaže za NIN Ružica Gelo, bivši hrvatski pregovarač sa EU u ovoj oblasti. Tatjana Jovanić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, smatra da bi bilo veoma teško, pozivanjem na ekonomsku krizu, izdejstvovati dodatni prelazni period, dok Stela Strsoglavec, iz Udruženja Educa humana, nevladine organizacije koja se bavi obrazovanjem poljoprivrednika i članica je nacionalnog konventa za pregovore sa EU, kaže da su šanse da se nešto promeni minimalne.

Jedini manevarski prostor Srbije je izmena Zakona o poljoprivrednom zemljištu i usvajanje propisa koji bi obezbedio da se spreči spekulativna trgovina zemljištem, zaštite mali poljoprivrednici i obezbedi da zemlju stiču i obrađuju oni koji će se rukovoditi dobrom poljoprivrednom praksom, poštovati zakone i ekološke standarde. U suprotnom, naći ćemo se u nezavidnoj situaciji, kaže Stela Strsoglavec.

I na primedbe, pre svega krupnog kapitala, o usitnjenosti poseda i potrebi da se oni ukrupne, odgovara ovako: Po poslednjem popisu, prosečna veličina poseda je 5,4, a u Evropi 15 hektara, ali gotovo 50 odsto gazdinstava u EU ima posede manje od tri hektara. Dakle, nije to tako velika razlika i nije veličina gazdinstva presudna za male prinose u Srbiji. Cela Evropa štiti malog proizvođača i Srbija mora da uradi to isto, kaže konsultant Educa humane, dok profesorka Jovanić ističe da Srbija mora odlučiti šta želi postići promenama zakona. Ovo je ozbiljna agrarna reforma i država mora doneti odluku šta joj je cilj. Zaštititi male proizvođače, sprečiti spekulativnu prodaju zemlje ili otvoriti tržište zarad ekonomske efikasnosti, ali uz sve druge rizike. A naše istraživanje je pokazalo da što je zemlja razvijenija, to je u njoj zaštita malog proizvođača veća, kaže Jovanićeva.



Ni Gelo, iako ne veruje da je strah od rasprodaje strancima nakon 2017. opravdan, ne spori da će se srpski seljaci naći pred oštrom konkurencijom iz EU. Primarno je ukrupniti prosječnu veličinu gazdinstva i bolje organizirati seljake, odnosno usmjeriti ih prema proizvodima koji imaju veću dodanu vrijednost, jer će konkurencija biti žestoka, kaže ona.
A za žestoku konkurenciju Srbija se sprema tako što se na Zakon o zadrugama čeka godinama, agrarna politika menja se svako malo, a ni novog propisa o poljoprivrednom zemljištu još nema, a najavljivan je pre više od godinu dana.

Ukoliko ne budemo dovoljno pametni da se zaštitimo na vreme, nećemo dobro proći. Evropa je dugo forsirala intenzivnu proizvodnju, a zemlja je ograničen resurs i propada ukoliko je koristite iznad mogućnosti. Tamo je zemlja već iscrpljena i potrebne su im plodne i zdrave oranice, a naše to jesu. Ako se budemo odlučili isključivo za ekonomsku efikasnost, ne budemo zaštitili i zemlju i male paore, oni će izgubiti utakmicu i nestati, a mi ćemo dobiti intenzivnu proizvodnju, nepoštovanje održivog razvoja i ekoloških standarda, a verovatno je i da će zemlju kupovati špekulanti, da bi je kasnije preprodali ili pretvorili u građevinsko zemljište, tamo gde je to moguće, upozorava Stela Strsoglavec.

NIN-ove sagovornice, ali i istraživanje objavljeno u specijalnom izdanju Revije za privredno pravo Pravnog fakulteta, pokazuje da se pod okriljem slobodnog prometa zemljišta, pa i poljoprivrednog, kao jednog od najvažnijih resursa svake države, kriju razna zakonska ograničenja i bezbroj prepreka koje strance, ali i špekulante bilo kog državljanstva, sprečavaju da postanu veleposednici. Jer njihova svrha je da se onima koji žive na zemlji i tradicionalno se bave poljoprivredom obezbedi prioritet u kupovini poljoprivrednog zemljišta.

Slovenija u pregovorima sa EU nije tražila prelazni rok, ali je strogim propisima praktično sprečila da se stranci uključe u tržišnu utakmicu. U Slovačkoj, pak, da bi neko kupio zemlju mora imati prebivalište u toj zemlji bar 10 prethodnih godina i najmanje tri godine mora biti poljoprivrednik.
Jovanićeva objašnjava da bi naš zakonodavac trebalo pažljivo da prouči evropsku praksu i uporednopravni režim iz ove oblasti i prepiše najbolje primere iz zakona članica EU, a sve u skladu sa ciljem koji je prethodno odredio.

Samo, jesmo li ga odredili i znamo li šta želimo od domaće poljoprivrede?
Zabrana diskriminacije od 2017. ne mora da znači da će zemlju moći da kupuje svako. Od nas se jedino traži da ne diskriminišemo državljane članice zemalja EU. Prelazni period sam po sebi ne znači ništa, ukoliko u tom roku ne donesemo propise kojima uređujemo uslove za kupovinu poljoprivrednog zemljišta, kaže Jovanićeva i objašnjava da u Evropi postoje tri vrste ograničenja. Prva se tiču vrste zemljišta i propisuju da je zabranjeno prodavati nacionalne resurse, poput mineralnih izvora ili sličnih strateških resursa, druga se tiču načina korišćenja (u Nemačkoj se raskida ugovor o kupoprodaji ako se ne obrađuje zemlja) i treća se odnose na kupca tog poljoprivrednog zemljišta. Od maksimalnog broja hektara koje neko može kupiti, preko obaveznog prebivališta u zemlji u kojoj želi kupovati zemljište, do neophodnog prethodnog iskustva u poljoprivredi.

Gotovo svuda na snazi je i pravilo preče kupovine, pa se zemlja najpre nudi zainteresovanima u opštini u kojoj se nalazi, a tek ako tu nema kupaca, krug se širi dalje. U Nemačkoj, Austriji i Francuskoj komisije-kancelarije nadležne za kontrolu prodaje zemljišta u lokalnim sredinama u svakom trenutku mogu osporiti pravo kupca, iz različitih razloga.
Da li je uopšte potrebno pominjati da se zemlja prodaje na licitaciji, javnim nadmetanjem, bez tajnih ugovora, međudržavnih sporazuma i dogovora ispod žita.

Ruku na srce, u Srbiji ni na licitaciji zemlju nisu uvek kupovali oni sa poštenom namerom da je i obrađuju, već različiti špekulanti. Pa u poljoprivrednim kombinatima umesto 60.000 ljudi, sada jedva da radi 2.000. Proizvodnje uglavnom nema, a državni i zadružni hektari koje su ti kombinati obrađivali, završili su u katastarskim knjigama kao vlasništvo kupaca. Zbog čega i Savet za borbu protiv korupcije tvrdi da se ta zemlja često prodavala suprotno propisima. Pošto nisu ni bili vlasništvo kombinata, kupac za silne hektare nije dao ni dinara, jer ta zemlja nije ni vrednovana. A sve bi to moglo i da nam se ponovi.