Marš praznih stomaka

Foto AP

Taman kada se učinilo da je zapadni svet oguglao na gotovo svakodnevne grozomorne vesti s teritorija Islamske države (ID) i okolnih zemalja, ekstremisti su ponovo prigrabili pažnju javnosti. Dvojica bombaša-samoubica su u svega dve sedmice u vazduh digli dve šiitske bogomolje, i to na teritoriji dominantno sunitske Saudijske Arabije, dugogodišnjeg američkog saborca i eksperta za prljave poslove u regionu. Sredstva koja su iz Saudijske Arabije Islamskoj državi stizala iz ličnih donacija, mahom preko Kuvajta, naprasno su pale u drugi plan. Zaboravilo se i da obe države bogohuljenje, ubistvo i vanbračnu preljubu kažnjavaju smrću, a krađu nešto milosrdnije odsecanjem ruke.

Čari ovakve realpolitike nikoga ne treba da čude uostalom, i zapadni svet je oružano i novčano pomagao neke od frakcija koje su se pre stapanja u snage ID borile protiv Asada, iako se još od terenskih istraživanja 2012. spekulisalo da je nastajanje salafističkog kalifata u bližoj budućnosti realna mogućnost.

Nedugo nakon napada na Saudijsku Arabiju, svetom je prostrujala vest kako su pripadnici ID oteli više od 400 dece iz zapadnoiračke provincije Anbar i odveli ih u svoje baze. Osnovano je pretpostaviti da neće raditi na njihovom obrazovanju, već da će ih, kao i hiljade mališana pre toga, u kampovima obučavati da postanu bombaši-samoubice.

Prirodno je što se na sredokraći između ove dve vesti izrodila ideja kako Saudijska Arabija u bližoj budućnosti ima od čega da strahuje. Nasumični teroristički napadi bi bili dovoljan razlog, naravno, ali se prvi put počelo polemisati i o mogućnosti da ID teritorijalno okrnji zapadnjačku miljenicu među muslimanskim zemljama. Opravdanje ovih polemika mnogi nalaze u objavi vođe džihadista Abu Bakra el Bagdadija iz novembra 2014. godine kako je došlo vreme da kalifat uveća svoje granice, a zauzimanje saudijskog tla bilo bi, činjenica je, najjači udarac u inače arogantnu, ali i sve smušeniju američku administraciju.

Međutim, jedan od viđenijih stručnjaka pri Međunarodnom institutu za borbu protiv terorizma Eli Karmon za NIN tvrdi da su šanse da se tako nešto dogodi zanemarljive.
Prvo, u Saudijskoj Arabiji postoji konsenzus da se protiv džihadista sprovode oštre zakonske mere, bilo da je reč o propovedanju i mobilizaciji po džamijama, bilo da je reč o njihovom finansiranju. Kazne su predviđene i za oko 2.500 dobrovoljaca koji se u Siriji i u Iraku bore na strani ekstremista. Saudijska Arabija je u periodu od 2003. do 2006. godine uspela da zatre sve ćelije Al kaide i sigurno neće dozvoliti da sada ID postane ozbiljnija pretnja, tvrdi on za naš nedeljnik i dodaje da su najskoriji teroristički napadi na džamije za ID samo način da opkorače drugi, veći problem nemogućnost da svoju državnost razviju u Jemenu, državi-razvalini na čije su tle još ranije bacili oko.

Tamošnja militantna zeidska grupa Huti je na talasu arapskog proleća krajem prošle godine zauzela prestonicu Sanu, a početkom januara je dotadašnju vladu naterala na kolektivnu ostavku. Od tada suštinski upravlja velikim delom zemlje, a čak je uspela i da preživi vazdušne napade u martu, koje je predvodila Saudijska Arabija, logistički potpomognuta Amerikom.
I, dok se Huti, makar nominalno, bore za koliko-toliko modernu republiku mada se povremeno nađe vremena i za pokoji progon Jevreja i lov na domaće izdajnike i strane plaćenike i dok se nedvosmisleno opredeljuju protiv ID, Al kaida arapskog poluostrva (AKAP), najžilavija od svih verzija ove posrnule terorističke organizacije, u Jemenu sve više dobija na zamahu, zajedno sa kolegama iz islamističke grupe Ansar al Šarija.

Karmon smatra da ID verovatno čeka dalji razvoj događaja, a poglavito budućnost sukoba između šiita i sunita u Jemenu. Međutim, iako je prisustvo ISIS-a i tamo potvrđeno, najveće strašilo zapadnocivilizacijskog sveta verovatno neće pobediti u nekom hipotetičkom nadmetanju u popularnosti, jer je AKAP naprosto preduboko ukorenjen.

Pravi problem po region će nastati ako dominantno šiitski Iran uspe da šiite u okolnim zemljama podstakne na ustanak. Tamošnji režimi neće biti u stanju da tako nešto spreče, a dominantno sunitska ID jedva čeka da negde dođe do političke nestabilnosti. Naročito nakon što su iračke snage 31. marta zauzele Tikrit i oslobodile veći deo auto-puta kojim je dopremanje robe i oružja bilo sprovođeno, govori Karmon.

Naravno, daleko veći problem po region će biti održavanje reda i mira na teritorijama koje su pripadale ID. Iračke snage neretko su se povlačile pred islamističkim ekstremistima, a u Mosulu su čak uspele i da za sobom ostave 2.300 američkih hamvija, vrednih oko milijardu dolara. Očekivano, oklopna vozila su završila kod ekstremista, a pitanje je koliko treba da čudi što će, prema najavama, pre poslužiti za prevoz bombaša-samoubica nego kao terensko vozilo.

Slično je bilo i pre oko dve sedmice, kada je daleko brojnija iračka vojska bez mnogo halabuke takoreći prepustila grad Ramadi snagama Islamske države. Američki ministar odbrane Ešton Karter ovaj potez je protumačio kao posledicu nedostatka volje Iračana da se bore. Reč je o jednom od retkih primera u kojem se da videti cinizam međunarodne politike i politikantstva, jer jedan siledžija suštinski optužuje žrtvu da ne želi da se brani od drugog siledžije.

Islamska država zauzela je i drevni grad Palmiru, prepunu zdanja iz perioda rimskog širenja teritorija na istok, kojem ni sva silina istorije nije mogla da naudi onoliko koliko su to za nekoliko dana učinili ekstremisti. Iako tvrde da neće rušiti ceo grad, već samo materijalne ostatke politeizma, čini se, nažalost, da se svet više ujedinio u žaljenju impozantnih građevina negoli svih ljudskih žrtava koje su pale pred ISIS-ovim hordama.

Barak Obama najčešće je označavan kao glavni krivac dosadašnjeg razvitka nepriznatog kalifata. Na osvajanje Ramadija i Palmire odgovorio je slanjem 1.000 protivtenkovskih raketa (možda nije čuo da je preuzetih hamvija skoro dva i po puta toliko) i ispraznom retorikom koja uključuje frazu poput rat još nije izgubljen. Za devet meseci koliko koalicija okupljena oko Amerike vodi rat protiv ID, niti jedna od 50 članica nije značajno doprinela borbi, a teritorija kalifata uvećala se za oko 20 odsto. Pokazalo se, dakle, da sporadični vazdušni napadi i slanje pomoći iračkoj vojsci jednostavno ne mogu da daju očekivane rezultate.

Kada su pre oko dve nedelje američke specijalne jedinice zarobile glavnog knjigovođu ID u Libiji, i to u nimalo spektakularnoj akciji, glasovi koji su zagovarali novu kopnenu invaziju naglo su dobili na prodornosti.

Problem je, međutim, u tome što Americi nipošto ne bi pogodovao novi rat na stranoj teritoriji Putin bi se takvom trošenju ljudstva, sredstava i legitimiteta sigurno obradovao, a procenjuje se da bi za takav poduhvat bio potreban isti broj vojnika koji je od 2003. do 2007. izvršio invaziju na Irak i potom njime upravljao od 100.000 do 150.000.

Zapadnim silama se sve češće prebacuje i to što u potpunosti ignorišu molbe i zahteve Kurda, možda i jedinih urođenika koji se organizovano i jednoglasno bore protiv ID. Naime, Kurdi su, kao i Iračani, tražili naoružanje od Zapada, ali ga nisu dobili. Čak su nudili britanskim zvaničnicima da otkupe oružje korišćeno u ratu u Avganistanu. Odgovor nije usledio, pa je oko 75.000 kurdskih vojnika i dalje prepušteno veštini dovijanja.

Razlozi zanemarivanja ove vredne i brojne vojske su dvojaki s jedne strane, reč je mahom o grupama marksističkih uverenja, pa bi eventualna pomoć Amerike uistinu bila istorijski presedan pomaganja komunistima. S druge strane, izvesno je da bi Kurdi, do daljeg rasejani po Iranu, Siriji i Turskoj, po okončanju konflikta od međunarodne zajednice zahtevali jedinstvenu nacionalnu državu verovatno levičarskog uređenja, što Zapadu nikako ne bi odgovaralo. Izgleda da je jedan od retkih preostalih vidova delotvorne borbe protiv ID ekonomski. Naime, poznato je da je kalifat podršku stanovništva dobio ponašajući se kao svojevrsna država blagostanja, koliko god morbidnih zakona.

Obnavljali su kuće i puteve oštećene nakon građanskih ratova, otvarali su i javne kuhinje i namenski su sa Zapada regrutovali tehničku podršku za održavanje telekomunikacione mreže. Svojevremeno su raspisivali javne konkurse za zapošljavanje u državnom aparatu, a gotovo nestvarno zvuči činjenica da su imali nešto nalik centru za zaštitu potrošača samo na osnovu prigovora stanovništva su često izlazili na teren i zatvarali dućane, pijačne tezge i prodavnice koje su prodavale lošu robu.

Samo tokom 2014. godine su prisvojili oko 200 miliona dolara pomoći namenjene sirijskom narodu, od prodaje nafte na crnom tržištu su dnevno prihodovali i do tri miliona dolara (navodno je gotovo svu naftu u istočnoj Turskoj zapravo prodala ID), otkupnine za kidnapovane ljude donosile su im po 20 miliona dolara godišnje, a iz iračkih i sirijskih banaka su preuzeli čak dve milijarde dolara. Vrlo isplativa trgovina antikvitetima takođe je obezbeđivala pozamašna sredstva. Ne treba, naravno, zaboraviti ni razne poreze koje su uveli.
Međutim, cena nafte je u međuvremenu drastično opala, antikviteta je ponestalo, baš kao i neopljačkanih banaka, i javna je tajna da se ID pretvorila u finansijskog samoždera. Razočarani zapadni dobrovoljci se sve češće vraćaju u matice, a sa sobom donose i priče kako nije isključeno da će sunitsko stanovništvo, opterećeno sve većim nametima, u nekom trenutku možda i samo dići glas protiv islamističkih krvoloka.
Ostaje da vidimo hoće li zapadni svet iznaći načina da finansijsku krizu produbi. Jer, kao što reče Napoleon, svaka vojska na stomaku maršira. A kad je utroba prazna...