Pukotine za izlazak iz crne kocke

Foto Goran Srdanov

Jedne noći, na radiju, neko je rekao kako se ulicama više ne može šetati kao pre. Svi ti flaneri, besposličari, lutalice, fini dokoličari, detektivi-amateri ili umetnici ponekad su prinuđeni da se probijaju kroz grad, kao nindže, tehnikom parkur. Crne kutije, izložene kao kolektivna instalacija na ulicama Savamale, u okviru Mikser festivala, zadržavaju šetača i pružaju mu mogućnost da uđe u paralelne svetove.

Izdaleka može da se učini kao da je veliki mađioničar stavio u kutiju dobrovoljca iz publike, pa ga testerom podelio na više delova, nakon čega će ga opet sklopiti, ali ovde je, ipak, reč o delu više od stotinu umetnika iz nekoliko zemalja koji su se prijavili na konkurs Black Box. U skladu s temom Mikser festivala (Neizdrž), projekat je, pored ostalog, pružio autorima mogućnost da progovore o osećanjima teskobe i ograničenja, uzrokovanim nemogućnošću pojedinca da se izrazi unutar porodice, zajednice, kolektiva, države...

Na početku ulice, jedan šetač se seća: često su mu govorili kako je krajnje vreme da se oslobodi, da izađe iz kutije za cipele. Ovde zaista ima otvaranja, ali i zatvaranja u kutiju, odgovara na takvu opasku Marko Lađušić, autor projekta, profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti. Mnogi su imali potrebu o kojoj govorite, ali neki su se i sakrili, kaže za NIN. Ponuđene su različite emocije i taj je deo jako važan. Umetnici direktno reaguju, oni su poput lakmusa za ono što se događa u društvu.

Koliko se izraza krije u 100 izabranih kutija, veličine 60x60x60 centimetara, autora iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Austrije, Belgije i Norveške? Mnoge od njih imaju sasvim direktnu poruku i zovu nas da pogledamo u sebe. Umetnici pozivaju na vraćanje prirodi, pitaju se šta uraditi sa strahom od slobode, govore o pojedincima koji će uspeti da se izvuku iz kocke samo ukoliko se grčevito drže jedni za druge. Preispituju stare rituale, razmišljaju o snazi DNK, životnoj težini.

Radovi su postavljeni na pokretne nosače i u dogovoru sa umetnicima raspoređeni na definisanim pozicijama u otvorenom prostoru Savamale, u Travničkoj i delu ulice Braće Krsmanović koje su tokom trajanja festivala zatvorene za kolski saobraćaj. Umetnici su ideje realizovali unutar određenog prostora, ili tretirali kocku kao objekat sadržan u radu, uključujući i performans koji crnu kutiju, ili više njih, tretira kao elemente scene, sa koncepcijski različito osmišljenim pristupima njihovom sadržaju (otvaranjem jedne stranice, sagledavanjem kroz otvor, putem audio-zapisa).

Zašto crne kocke? Marko Lađušić objašnjava da se termin Black Box često upotrebljava, posebno u modernom jeziku. Nabraja: crna kutija u avionu, crno pakovanje, crna slutnja. Uvek može postojati i neko drugo značenje. Na primer, elegancija! Kada je reč o ovom projektu, želeli smo da mnogima pružimo šansu da se kreativno izraze i to u egzistencijalno dosta teškoj situaciji.

Pita se koliko smo uopšte svesni svega što nam se dešava. Zato je važno kako mlad čovek može da se snađe u ovom prostoru i vremenu. Verovatno ima potrebu da se izrazi kroz neki svoj kod. Kako to prikazati u ograničenom sadržaju? Tako dolazimo do ideje o precizno određenom formatu.

Mnogo toga krije se već u naslovima: Realizacija nerealnog, Beograd na vodi - Srbija u vodi, Eho podsvesti, (Ne)mogućnosti, Uhvaćeni u međuprostoru, Beg, Zid, Susret, Bela lopta u crnoj kutiji, Lokvanji u crnoj kutiji, Sva ta granica, Nojeva barka, Pandorina kutija, Refleksija, Unutar odraza, Kutija za snove, Razlike, Autocenzura, Strah od slobode, Zarobljeni...
Izloženi radovi pripadaju autorima različitih generacija. Baza projekta, čiji su saradnici Ana Dragić, Fiona Sinđelić i Marko Stanković, došla je sa Fakulteta primenjenih umetnosti, ali se ideja proširila, postala neka vrsta preseka vizuelne scene. Cilj je bio da umetnici sami realizuju zamisao.

Kada se utvrdi određeni standard, kockice se uklapaju u mozaik; različitosti doprinose dobrom sadržaju. Da li umetnici reaguju na svakodnevicu ili beže od nje? Naš sagovornik odgovara da neko realizuje stvarnost, dok je neko objektivizuje, transponuje. Nit koja sve spaja jeste ideja da se svako izrazi kroz svoj jezik. Oseća se uzvik: Želim da kažem! Ponekad se prepozna krik, nekada vrlo konstruktivno razmišljanje.



Projekat, kako napominju, istražuje granična stanja nezadovoljstva pred pucanje koja se pretvaraju u konstruktivni čin i time otvara put diskusiji o ulozi umetnosti u ozdravljenju društva, i mogućnošću korišćenja umetničkih postupaka u ličnoj emancipaciji pojedinca. U javnom pozivu, kao i u direktnom radu sa pozvanim autorima, biće postavljena pitanja koja se tiču poimanja slobode i sputanosti, izvora frustracija i nemoći, kao i odnosa prema fizičkom prostoru i okruženju.

Istaknut je značaj instalacija u javnim gradskim prostorima, kao i povezanosti umetničke prakse sa arhitekturom i urbanizmom. U fokusu je predstavljanje radova domaćih mladih stvaralaca s naglaskom na uspostavljanju veza između lokalne i regionalne scene.

Dok se spušta niz ulicu, posetilac izložbe zaustavlja se ispred kutije s ogledalima, posmatra, čak rukama dodiruje lice, čini se da povlači prst preko nekakvog ožiljka. Na trenutak deluje kao da je deo postavke. Drugi šetač se pita da li je i on možda pročitao opis projekta-kocke Razdor, citat replika koje izgovara Doktor Hu. Ako udariš ovaj zid duž pukotine, on se neće raspasti, jer pukotina nije u zidu. Gde se nalazi? Svuda. To je procep u koži sveta. Dva segmenta prostora i vremena koji se nikad nisu smeli dodirnuti.

Čuje pucketanje pod nogama. Stao je na komadiće stakla, kao na igračku iz detinjstva, figuricu sličnu onoj kakvu je maločas video u kutiji. Kratko gleda u vrhove cipela, a onda nastavlja da hoda. Oseća se slobodnije, pomalo prelomljeno, kao da je izašao iz crne kocke, kao da je bio dobrovoljac u dobrom mađioničarskom triku s testerom.