Evropa u magli

Palićki filmski festival jedno je široko putovanje kroz život u Evropi i sastoji se od različitih programskih koncepcija koje se kreću ka istom cilju. Tako je i zamišljen pre sada nešto više od deset godina. Tim putem se bezrezervno i razvija. S jedne strane, njegova misija jeste da predstavi u kojoj meri kriza potresa Stari kontinent. S druge strane, fokus je na raznolikostima i sličnostima tolikog broja kinematografija, koje se spajaju, sudaraju, prate i razdvajaju. NJihove sličnosti i razlike uzbuđuju svojim nepredvidljivostima, ali izazivaju i osećaj depresije usled političkih, socijalnih i ekonomskih promena, koje se u Evropi odvijaju u ovom trenutku, a o kojima filmski autori bez zadrške pričaju u svojim ostvarenjima. Bilo da su u pitanju lične ili globalne drame, one su aktuelne i angažovane, vrlo često dramatične, nemilosrde i ironične viđene nekim novim filmskim jezicima i estetikama. Shodno tome, organizatori su sasvim lepo procenili da je moto Evropski san prikladan ovogodišnjem, 22. izdanju filmskog festivala na Paliću.

Taj moto jasno aludira na sintagmu Američki san i postavlja pitanje postoji li sličan koncept u Evropi, kaže selektor festivala Petar Mitrić. Ako ga nema, zašto ga nema? Ako ga ima, kako izgleda? Svakoga dana ovde u Subotici srećemo na hiljade imigranata iz Sirije, Avganistana, Somalije, Iraka, Pakistana, koji svoju sreću traže iza granica Evrope. Da li je Evropski san mit o jednakim pravima za sve ili je to taj zid koji se trenutno podiže duž mađarske granice ostaje da vidimo u narednom periodu.

Publika tako, tokom ove nedelje donekle osvežene visokom vlagom kraj Palićkog jezera, ima priliku da kroz nekoliko programskih celina i nekoliko desetina filmova, vidi savremenu sliku Evrope kroz radove umetnika svog vremena. Neke od njih odlikuje veština, neke hrabrost ili lucidnost, neke tendencije ka novim kretanjima, ali se svakako radi o autorima sa kojima lakše i sami promišljamo sopstveno okruženje i sopstveni život.

Dva filma prikazana u prva dva dana Festivala definitivno pokazuju koliko je situacija u Evropi danas maglovita, nejasna i samom stanovništvu koje tu boravi. I švedsko-poljski film Život posle i estonski Rukli, portretišu nasilno društvo, koje teško prolazi period tranzicije i promena, bilo da je u pitanju lična priča, kao što je u slučaju prvog filma ili globalna drama, kakvu je predstavio drugi film, koji je upravo na Paliću doživeo i svetsku premijeru.

Film Život posle Magnusa von Horna počinje izlaskom mladića iz zatvora, koji nakon odslužene kazne pokušava da započne novi život, ali lokalna zajednica mu nije ni oprostila ni zaboravila počinjeni zločin. NJegovo prisustvo čini ljude ozlojeđenima, pa se polako stvara atmosfera linča. Bivajući napušten, on gubi nadu i oseća narastanje iste one agresije koja ga je i poslala u zatvor, te nesposoban da zaboravi prošlost on počinje da joj se suprotstavlja Von Horn, međutim, odlučuje da čitavu priču koja se desila u prošlosti ostavi po strani i portretiše društvo u kome se nasilje razvija bez dodatnog dramaturškog objašnjenja. Baš kao i u životu, nasilje se rađa tamo gde mu se najmanje nadamo, te reditelj odlučuje da bude nemilosrdan prema svom junaku, kome novi zakon da bude na slobodi pre isteka zatvorske kazne ne garantuje da će kazna koja će ga sustići od društva i njegovih najbližih, biti daleko blaža. Autorski pristup priči o zločinu i kazni, i kazni nakon kazne, daleko je od klasičnog američkog komercijalnog narativa, po čemu, kako tvrdi Von Horn, evropski film i treba da se razlikuje i da se ne podvodi za trendovima kojima se zarađuje novac od umetnosti filma.

U smislu produkcije, u Evropskoj uniji postoji snažna praksa koprodukcije, kaže Von Horn. Ona nam otvara više mogućnosti i čini realizaciju filma lakšom. Život posle je poljsko-švedsko-francuska koprodukcija. Ali u smislu priče, sve su one univerzalne, samo se pričaju iz drugačijih kulturoloških konteksta. Ja gledam filmove autora iz Južne Amerike i osećam da radimo istu stvar. U tom smislu, za mene je evropski film samo teritorijalna odrednica. Naravno da postoje razlike u načinu pričanja priče kod Skandinavaca ili recimo u Južnoj Evropi, ali za mene najvažnija stvar u filmu jesu ljudske vrednosti, što ipak nema mnogo veze s time odakle priča dolazi.



Film Rukli sličan je po svojoj dramaturškoj nejasnoći, kao i njegov prethodnik. Reditelj Veiko Ounpu kombinuje antičku dramu, biblijske i folklorne reference sa apokaliptičnom pričom i ratnom tragedijom. Film je poput eseja, metafizike u metadrami, u kojoj se grupa intelektualaca, bežeći od rata, zatvara na farmu gde, usled očaja koje ih je zadesilo, postaju kreativno i misleno impotentna bića. Situacija se dodatno komplikuje kada na farmu stižu dvojica begunaca, koje proganja osvetnička banda iz ratom uništenog grada Ruklija Ko su oni, od koga beže, ko su osvetnici, koji je rat u pitanju kao i mnoga druga pitanja, ostaje nejasno i neobjašnjeno u filmu. Prema rečima Veika Ounpua, film postavlja pitanje možemo li spoznati tragičnu prirodu svih naših drama ako uspemo da ispitamo same teme naše stvarnosti, nas samih, naših početaka i naših krajeva?

Zastrašuje me ideja rata, veli Veiko Ounpu. To je, čini mi se, jedna od mogućnosti koja nam se sve više pretvara u stvarnost. Nisam hteo da napravim ratni film, jer smo gledali mnogo ratnih filmova u kojima ljudi iskazuju životinjska stanja. Želeo sam da nađem rešenje iz takvih situacija. Zato je to nadrealistično. Ne znam baš da li je to opravdana metoda prikazivanja rata, ali je bio moj metod da se suočavam sa strahom od ratovanja.

Slično je i sa temom modernog ropstva, koje je već na otvaranju drugog takmičarskog programa Paralele i sudari na Paliću dobilo estetizovanu definiciju u formi vesterna u mađarskom ostvarenju Priviđenje Sabolča Hajdua. Ajzak de Bankole, crnački glumac koga smo gledali u filmovima DŽima DŽarmuša, glumi američkog fudbalera koji, bežeći od policije nakon nameštanja meča, pronalazi utočište na ranču lokalnog kriminalca, usred mađarske ravnice, gde uskoro otkriva da su radnici tretirani kao robovi. NJegovo prisustvo tako pokreće niz događaja koji kulminiraju nasilnom pobunom radnika protiv gospodara. A jednog gospodara igra i rumunski glumac Razvan Vesilesku, inače gost festivala, koji tvrdi da je Hajdu priču o ropstvu bazirao na pričama koje se u ovom trenutku odigravaju u Mađarskoj.

Pravda nije uvek dostižna, kaže Vasilesku. Zato je ovo morao da bude sladak ali i gorak film. Reditelj je i odabrao vestern, jer nije želeo da šalje ikakvu poruku preko filma. To me je podsetilo na nezaboravni film Uvećanje. I u njemu, kao i u našem filmu, stvari se odigravaju pred našim očima, a gledaočeva perspektiva je zamagljena. Otud i naziv filma Priviđenje. Ko zna koja su to priviđenja? Ko će tačno reći šta se dešava? Film izgleda kao da se vozimo vozom kroz Mađarsku, a da našu perspektivu zamagljuju tuneli svih vrsta, koji nas ometaju da gledamo stvari na pravi način.

I zaista, u samo prva tri dana festivala uverili smo se u kojoj meri je danas Evropa u magli, iz vizure filmskih autora. NJihovi junaci su obični pojedinci, koje aktuelni problemi ostavljaju duboko nevidljivim u vremenu u kome živimo.