Kontramera državnoj nebrizi

Da li kultura može za DŽ?, ili se sve na neki način plaća, kakva je budućnost mladih stvaralaca - o ovim problemima se raspravljalo na tribini Sveže meso u KC Grad, u interpretaciji koju sugeriše projekat Rentakultura (2). Učesnici su bili mahom zvezde u nastajanju - muzičar Boris Vlastenica, reperka Mimi Mercedez, vizuelni umetnik Nikola Radosavljević, reditelj Nikola LJuca, glumica Maja Šuša, već dokazani pisac Marko Vidojković, kao i mlad u duši, iako sedamdesetogodišnjak, reditelj Jovan Jovanović. Prisustvom poslednjeg obezbeđen je sukob generacija, dragocen za žučnu raspravu. Jovanović je bio i jedini od diskutanata koji od svoje umetnosti živi, i jedini sa inostranim mestom prebivanja, premda je to uglavnom bila težnja i drugih besednika, manje poznatih široj javnosti. Tema je zahtevala da pored predstavljanja, svi opišu i kako preživljavaju.

Ispostavilo se da je opšte mesto: sve te mlade ljude uglavnom izdržavaju roditelji, ili krckaju neko nasledstvo, u međuvremenu tezgareći, kako se naziva posao izvan matične struke, ili niži nivo bavljenja profesijom. Ovde je došlo do razmimoilaženja stavova i među mladim snagama - zašto neko da se gnuša snimanja reklama za banke, ako mu to obezbeđuje solidnu egzistenciju? Zašto da se kloni ekonomske propagande toalet-papira, kad je to šljaka o kojoj najveći deo naroda može samo da sanja? Zašto bi neko odbacio hiljade evra? Tako je kontrirala reperka Mimi, podgrevajući dijalog.

U redu je stati iza nekog sponzora, ali je neprihvatljivo da onaj ko plaća diktira i način umetničkog izražavanja, bili su saglasni učesnici. Pa čak i Mimi, koja nikad svoju muziku ne bi prilagođavala, premda joj je ciljna grupa najšira moguća publika. Vlastenica bi svirao i po svadbama, ali, isključivo repertoar Repetitora. Za savlađivanje svadbarskih pesama treba mnogo vremena i truda, priznao je (bez iznuđivanja). Mikrofon se munjevito šetao bez reda, borba za repliku bila je bespoštedna.

Za Radosavljevića, umetnost nije posao, već strast vezana za aktivizam. Stoga nikad ne bi ulazio u ilustraciju ili marketing. Tako bi prostituisao svoje delo, koje bi i štancovanjem izgubilo na vrednosti. Koliko glumci i reditelji mogu da dobiju reklamama, stičući praksu i popularnost, toliko su pisci na gubitku, jer advertajzing jede svoje kopirajtere, bio je izričit Vidojković. Srećniji od drugih jer je njegova tezga bila uređivanje Plejboja, pa ovo vreme smatra najboljim u životu.

Tad mu je pisanje romana bilo hobi, a posao rekreacija, bez zabrana u biranju tema i sagovornika, bez stalnog radnog vremena. Moja najpopularnija knjiga prodata je u 20.000 primeraka, što nije loše ako se izuzme da je cena svake manje od 10 evra, a da piscu ide 10 odsto. Koliko bih morao da pišem da od toga pristojno živim, retoričkim pitanjem ilustrovao je stanje u branši. Ali, i pored praznog džepa, nikad nije prihvatio poziv za učešće u Velikom bratu i drugim rijalitijima. Treba povući granicu, da možeš da se pogledaš u ogledalu, zaključio je.
Kao najlošiji period pamti onaj sa statusom slobodnog umetnika. Grad Beograd plaća minimalno socijalno osiguranje do honorara od 100.000 dinara, sve poreze preko te cifre snosi sam autor, objasnio je. Slučaj je hteo da baš te godine zaradi četvorostruko, te da mora sam da doplati razliku. Tako je ispalo, kaže, da je bila u pravu službenica PIO kad ga je upozorila da će ga, kao samostalca, država opljačkati. Sad je nezaposlen, ali lobira da se umetnici okupe oko ovog najmanjeg zajedničkog imenitelja, oko zahteva da država preuzme sve njihove dažbine. Predlog je načelno prihvaćen, kao bolji od ideje o protestima. Besmislenim, između ostalog, i zato što nema kritične mase. Od ovakve banana-države, gde vladaju stranke i mafijaši, niko ništa i ne očekuje, bio je britak Vidojković. A ako od nje i uzmeš pare, to je kao da si zavukao ruku u džep bandita.

Srbija nema kulturnu strategiju, za razliku od drugih zemalja, najvažnijim je smatrao Jovanović, navlačeći gnev većine sagovornika stalnim naglašavanjem prakse Zapada. SAD nema ministarstvo kulture, ali se sponzori sistemski oslobađaju od poreza, naveo je primer kako doći do uspešnog kulturnog modela, uprkos kikotanju za debatnim astalom. Još je rekao da umetnika ne čini tim što jeste članstvo u udruženju, već odnos publike. Takođe, njegova prava svuda u svetu štite sindikati, koji ovde izostaju. Pominjanjem službe DB-a i CIA što mešetare tranzicijom naših ustanova, podsmeh je eskalirao u otvoreni sukob sa najstarijim diskutantom, pun oštrih reči.

Kao primer pobune pomenut je slučaj bioskopa Zvezda, okupiranog od mladih filmskih radnika zbog loše privatizacije, a za koji Mimi nije čula. Strpljivo, kao detetu, objasnili su joj potrebu za bioskopskim projekcijama, kao kolektivnom doživljaju, u eri interneta. Pogodnim za posao kojim se ona bavi, ali ne i za sedmu umetnost. Konsenzus ni o ovom pitanju nije postignut: dok su jedni tvrdili da je za neuspeh poduhvata krivo nepostojanje vizije (jer su vinovnici mislili da će odmah da ih izbace), drugi su krah pripisivali težnji raznoraznih da se o čin okoriste, ili samom nazivu okupacija.

I pored napora medijatorke tribine da izvuče zajednički zaključak, on se prilično opirao toku diskusije. Više kreativnoj svađi i nadmetanju mišljenjima, no ozbiljnoj platformi za promene. Ali, ambicija Svežeg mesa je ionako bila da se, na duhovit način, skrene pažnja na položaj mladih umetnika u neuređenom i neprosvetljenom liberalnom kapitalizmu. Rentakultura se odvija u nastavcima i demistifikuje sve aspekte kulturne politike i produkcije, što je kontramera državnoj nebrizi.
Kraj debate označio je početak performansa iznajmljivanja mladih umetnika u nekoj vrsti bordela, za 300 dinara za pet minuta. Novinarka NIN-a izabrala je Tijanu Radosavljević, vizuelnu umetnicu, i s njom razgovarala u crvenkastom polumraku.

Za ovaj vid nastupa odlučila se zbog neposrednog kontakta sa publikom. Nikako zbog novca, iako je to više no pristojna dnevnica, daleko veća od nastavničke. NJu, u principu, izdržavaju roditelji, oni joj plaćaju i doktorske studije jer su stipendije ukinute. Nije ih upisala iz prestiža, niti da kupi vreme do suočavanja sa realnošću, već da bi realizovala rad za koji nije imala vremena ni adekvatne pomoći. U pitanju je ovde nepoznata vrsta arta bio-umetnost, razgradljivog karaktera. Zato ni ne očekuje da će od toga, ovde, ikada i živeti.
Najveća zamerka ovdašnjoj situaciji joj je razjedinjenost scene. I manjak kriterijuma, usled čega je izlagačka politika galerija krajnje nedosledna. Uostalom, kaže, za dve-tri godine, ti ih sve obrneš, uključujući i one u unutrašnjosti, pa je okrenuta inostranstvu. Publika je, s druge strane, nezainteresovana i nezadovoljna na mnoge načine.

Kao svoju ponudu, Tijana se naoštrila na crtanje figura veneris, spajanjem tačaka, dok je mini-intervju zatekao. Ipak je ispunila zahtev organizatora - da zadovolji auditorijum. Na zarađeni novac sva se smušila, on joj je, nekako, odvratan. Reporterka NIN-a, pak, iz mračne kabine izlazi sa osmehom. I zbog crteža, i zato što je mlada umetnica i sažela, i nadogradila prethodnu diskusiju, premda je nije pratila. Očigledno da je ova muka svačija, ali se načini interpretacije i prevazilaženja razlikuju. Muka je očito i ničija, kad su u pitanju poluge vlasti.