Opasna vremena

Ubio se komšija sa četvrtog sprata. Skočio je sa terase prošlog ponedeljka, kada je, nekako, počeo državni udar i kada je Vučić, uprkos svemu, ipak, odlučio da ide u Kinu. I ležao je komšija na krovu trafostanice prekriven nekim džakom od plastike. Za nas, iz Gročanske ulice, bio je to stres jači i od onog u Parizu. Jer, evo, smrt je, ovde, na južnom Vračaru prišla baš blizu.

Skočio je naš komšija bosonog, u pidžami. Depresija, uglavnom, napada u ranim jutarnjim časovima. Dobro, umrla mu je nedavno žena, a i njega je, kažu, podla bolest načela. Na sve to Kurir ruši i institucije sistema. Ali, ipak, komšo, zašto da se tako mučno rastanemo u ova nadolazeća kineska vremena kada će, konačno, da nam krene, mislim na smederevsku železaru i brze pruge do Budimpešte

Tvoj skok sa terase, moj komšija, za nas je bio užasan iako ti nisi bio opasan eksplozivom i niko, sem tebe, nije poginuo. Ali se zato, komšo, zbog tebe, tog ponedeljka, cela ulica smirivala rakijom i apaurinima. Ne menja ništa na stvari što se nismo pošteno ni poznavali. Ali, delili smo nešto zajedničko, živeli smo u vreme kada nam komunizam, ovog puta, dolazi sa Dalekog istoka. Ah, a do juče, sprdali smo se, onoliko, i sa kineskim komunizmom! Neki su, čak, i glogov kolac hteli da zabiju u Titov grob, u komunizam sa ljudskim licem, a danas, gle, ide se u Peking, kao na hodočašće

Elem, tvoja smrt, komšo, jeste tvoja privatna stvar. Ali, baš zato nisi smeo da se ubiješ, javno, za publiku. I to, baš, u času kada je državni udar u toku.
K. G. Jung, moj guru iz Švice,takođe, zanoveta: Nema šta! Izgubili smo kulturu samoubistva! A sve je, nekako, počelo još sa Sokratom. On je od ispijanja kukute napravio pozorišnu predstavu za Atinu! Čuj, pozvao je u zatvor sve učenike da vide kako umire! Pa i Seneka je, bajagi u potaji, sam sebi, u kadi sa toplom vodom, presekao vene. Ali, gle, odmah je ceo Rim znao šta je sa sobom Neronov lični filozof uradio! Pa i taj tvoj Branko Miljković, srpski Heraklit iz Niša, otišao je, čak, u Zagreb da se obesi u nekom parku. Malo je onih koji su spremni da, kao Hajdeger, tiho skončaju u brvnari na Švarcvaldu među herbarijumima i zbirkama leptira

Žurim na predavanje u Gradskoj biblioteci da čujem šta Frojd misli o detinjstvu Leonarda da Vinčija. Klomparam niz Bulevar kralja Aleksandra i svaki čas gledam naviše da mi neko ne skoči na glavu. Jer, samoubice skaču sa prozora i terasa, ovako, s jeseni, i u seriji. A ne bih da budem kolateralna šteta nekog samoubistva i to u vreme državnog udara.
Kad, šta čujem u Biblioteci? I Frojd došao do podatka da je Leonardo putovao na Istok i da je hteo da gradi i most na Bosforu!?

Sav sluđen vraćam se pešice i prolazim pored Beograđanke zaboravljajući da je i tu, onomad, jedan skočio sa ne znam kog sprata. I, brže-bolje, uletim u trolu, ko velim, tu mogu samo da naletim na kontrolu.
Pijem sa Biljom vino od trnjine koje smo u Vidovu pravili prošle godine. Zovu ga gvozdeno vino. I, da vidiš, ide uz ova olovna vremena. A moja Crna mi u skute skače i mjauče: Pazi kad hodaš ulicom! Nemoj samo da zevaš naviše u strahu da ti neki samoubica ne padne na glavu. Jer, možeš da završiš u nekom nezatvorenom šahtu...