Trunka diskretnog optimizma

Foto Promo

Ono što je beogradski filmski gledalac imao priliku da vidi na redovnom filmskom repertoaru 2015. solidno je. Ono što mu nude paralelne, prateće filmske manifestacije je još bolje, čak atraktivno (Gete film fest Festival savremenog nemačkog filma, na primer). Ono što mu profilišu sve brojniji filmski festivali zadovoljava na ravni evropskih, pa i svetskih festivalskih standarda. Čak, sa trunkom diskretnog optimizma, može se primetiti da je, bar kvalitativno, srpski film u odnosu na 2014. godinu imao daleko više povoda za blagonaklonost, kritičko promišljanje i podršku, i da je reč o nesumnjivom pomaku. Pa ipak, da li se može bespogovorno govoriti o značaju i udelu filmske kulture u kreiranju ukupnih kulturnih potreba zemlje?

Teško! Zašto, zapitaćemo se, ako imamo sve pobrojano kao važan parametar u vrednovanju inače oscilatornih filmskih kretanja?
Najpre, potpisnik ne vidi nekih grdnih povoda da se o 2015. godini govori kao godini spektakularnih filmskih uspeha. Primat vodeće kinematografije regiona srpski film je prepustio hrvatskoj kinematografiji i decenijska regionalna neprikosnovenost ozbiljno je dovedena u pitanje. Ukoliko se kao kriterijum uspeha izdvajaju učešće filma Panama Pavla Vučkovića, prikazanog u Kanu mimo takmičarskog programa, te učešće Mirjane Karanović sa debitantskim filmom Dobra žena u Sandensu, ne zaboravimo da je na istom tom Sandensu bio prikazan i film Mine Đukić Neposlušni. S druge strane, ukoliko je broj festivalskih nagrada takođe jedan od meritornih faktora vrednovanja čitave jedne kinematografije, kako onda treba govoriti i vrednovati kinematografiju susedne Rumunije, čiji je broj osvojenih nagrada ali i više od toga, njihova važnost, neuporedivo veći od onih koje su osvojili srpski sineasti. U tom smislu, srpska kinematografija nije u nimalo boljem položaju od islandske, na primer.

Ukupan sistem odnosa u jednoj kinematografiji je ono što kreira bazu jedne kinematografije. Uzročno posledičan u biti, ovaj sistem odnosa podrazumeva jednu uočljivu lego kocku u kojoj svi konstitutivni delovi čine celinu tako očiglednom. A ovi konstitutivni delovi su sistem finansiranja, dugoročnog planiranja, generacijskog interferiranja kreativnih potencijala, stabilan status filma kao važnog društvenog kulturološkog čina, jačanje infrastrukture Pitanje opstanka filma nije provizorno pitanje i srpski film ne samo zbog svoje tradicije nego uprkos njoj, zaslužio je više od preživljavanja. Zaslužio je, da kao nekada, bude konkurentna kinematografija. Talenata za to ima, tek o energiji da ne govorimo

Dok god je srpski film ničije dete srpskog društva i dok god on nije postao deo šire, integrativne kulturne perspektive, deliće sudbinu brzih vozova za Kraljevo Oni koji su na toj deonici saobraćali 1920. godine, bili su brži.

STRANI FILMOVI
1. Vidim, vidim
r: Veronika Franc, Severin Fiala
2. Distanca
r: Serhio Kabaljero
3. Iz daljine
r: Lorenco Vigas
4. Ubiti dabra
r: Jan Jakub Kolski
5. Most špijuna
r: Stiven Spilberg

DOMAĆI FILMOVI
1. Ničije dete
r: Vuk Ršumović
2. Enklava
r: Goran Radovanović
3. Panama
r: Pavle Vučković
4. Of
r: Predrag Stojić
5. Isceljenje
r: Ivan Jović