Kako je lepo biti luzer

Ti možeš da ideš gde hoćeš/A ja sam tu gde sam. Ti možeš da budeš šta želiš/A ja sam to što jesam. Stara priča/Uvek ista. Teško da postoji starija priča od ove o kojoj Zoran Kostić Cane tako gorko peva uz teški i masni bluz pesme Sirotinjsko carstvo sa novog istoimenog albuma grupe Partibrejkers.

Ukratko, priča se svodi na svrstavanje. Na čijoj ste strani bili 2015. godine? Onih koji imaju ili onih koji nemaju? Moćnih ili slabih? DŽelata ili žrtava? Cane je još 1992. godine projektom Rimtukituki postavio parametre za istinski rokerski stav prema svakom velikom zlu pred kojim se jedno društvo uopšte može naći. Ono što onespokojava je da smo i 25 godina kasnije u sličnoj buli. Ne samo mi, već i čitav svet.

Dva su puta koja su i svetski i domaći muzičari u ovom sudaru sa stvarnošću 2015. izabrali.
Jedni su birali da zagrizu u meso i ispljunu krv. Takav je Kendrik Lamar, američki reper čiji je album To Pimp A Butterfly postao saundtrek crnačkog pokreta u Americi poznatog pod sloganom Black Lives Matter (Crni životi su važni). Na masovnim protestima zbog ubistava nebrojenog broja mladih crnaca stihovi njegove pesme Alright deklamovani su policajcima pod punom ratnom opremom. S druge strane okeana, na balkanskoj kaldrmi, neka vrsta pandana mogla bi da se nađe u pesmi Kapitalizam Macht Frei Bosanskog psiha Damira Avdića. Razlika je upadljiva: Kada su Obamu pitali koji mu je novi omiljeni muzičar, on je izabrao Kendrika Lamara. Šta bi rekli ovi naši predsednici? Odgovor bi bilo bolje da ne znamo, ali izvesno je da se Avdić ne bi našao ni na čijoj listi.

S druge strane angažovane muzike nalaze se autori čije stvaralaštvo prevazilazi samu stvarnost o kojoj pevaju. Seća li se iko političara o čijim je krvavim rukama 1960. pevao Bob Dilan? Taj isti Dilan je i u poznim godinama nastavio da barabama baca rukavicu u lice, ali ove godine je napravio pun zaokret i snimio album obrada Frenka Sinatre. Tako nastaje vanvremenska muzika, a naša je sreća što smo tome uopšte svedoci.

Privilegija je i pratiti kako remek-dala stvaraju i mlađi autori poput DŽejsona Izbela u Americi i Pita Doertija u Velikoj Britaniji. Izbel je posle napuštanja matičnog benda Drive-By Truckers započeo blistavu solo karijeru, čiji je vrhunac ovogodišnji album Something More Than Free. Nema kod njega visokoparnih izjava i političkih deklamacija. Kao i Pit Doerti iz grupe The Libertines, Izbel pred slušaoca stavlja svakodnevni život u svoj svojoj bedi i raskoši. Bože, koliko je lepo osećati se kao luzer dok se sluša ovakva muzika!

Svetom se ponovo valja veliko zlo, od Sirije do Srbije, a Partibrejkersi i svi pomenuti bendovi i muzičari su, dakle, tu gde su. S nevericom gledamo vesti o nezamislivom nasilju i bedi, i dok čekamo da nam stignu na kućni prag. Možda je jedino što nam preostaje baš to - da odvrnemo Brejkerse do daske, i uz grmljavinu Antonove gitare i Canetov krik sačekamo tu 2016, pa da vidimo čija nana crnu vunu prede.

TOP PET
1. DŽejson Izbel Something More Than Free
2. The Libertines
Anthems of Doomed Youth
3. Rebel Star
Reka
4. Partibrejkers Sirotinjsko carstvo
5. Stray Dogg
Come Along Wind