Ispotprosečan ali opšteprihvaćen

Pridev ispotprosečan, od sintagme ispod proseka, poslednjih godina je sve češći u medijskom jeziku. Nije još zabeležen u Pravopisu ni u Rečniku srpskog jezika, ali ga bez sumnje treba pisati sa „t“, zbog jednačenja po zvučnosti, kao što i od nad- i prosek imamo natprosečan. Za složene prideve kao opštepoznat, opštevažeći, opšteobrazovni, opštenarodni, opšteslovenski Pravopis u tački 105 predviđa da se pišu sastavljeno, „jer imaju samo jedan akcenat (na drugom delu složenice)“. To svakako važi i za opšteprihvaćen, mada bi u tom spoju mnogi naglasili i prvi i drugi deo. Francuska reč bonbon nastala je u dečjem govoru, reduplikacijom (udvajanjem) prideva bon ’dobar, ukusan’. Kod nas, jednačenjem po mestu izgovora, „n“ ispred „b“ ili „p“ prelazi u „m“, kao u zelen – zelembać, stan – stambeni, pa tako i bombona, reč stranog porekla, ali odavno odomaćena kod nas. Jednačenja nema u složenim rečima kao jedanput, vanbračni, niti u stranim rečima i imenima kao input, Istanbul, Kanbera. Jezik stare indijske književnosti, nastao vekovima pre naše ere, izvorno se zvao samskrta („uređen“, „usavršen“). Kad su ga krajem 18. veka otkrili naučnici u Zapadnoj Evropi, to je bio početak nove naučne grane – indoevropeistike. Oni nisu mogli da prevale preko jezika slogotvorno „r“, pa su posle njega ubacili jedno „i“. Mi takve probleme nemamo, i zato Pravopisni rečnik preporučuje sanskrt kao „bolje“. Pri tom se ni sanskrit ne može smatrati pogrešnim, budući da je više od dva veka bilo u upotrebi kao međunarodni naučni termin. Naš najznačajniji sanskritista, Radmilo K. Stojanović, koji je uvek isticao velike sličnosti između sanskr(i)ta i srpskog (među njima je i slogotvorno „r“), takođe je upotrebljavao oblik sanskrit.