Glasovi iz duše

Foto: Đorđe Kojadinović

Niko još nije uspeo da objasni fenomen naivnog slikarstva, nastao istovremeno na tri tačke u bivšoj Jugoslaviji, uoči Drugog svetskog rata. Iz neke unutrašnje nužde, rodio se pokret specifičnog stvaralaštva neopterećen akademskim pravilima, u Hlebinama u Hrvatskoj, Opariću kod Jagodine i Kovačici sa Padinom, u Vojvodini.

Kad se govori o Kovačici, nekad na rubu Austrougarske imperije, smatra se da je naivu iznedrila multinacionalnost, specifičnog, doseljeničkog tipa. Ovde se u školama predaje na četiri jezika srpskom, slovačkom, mađarskom i rumunskom. Koristi se lokalna administracija, oni su ravnopravni u svakodnevnom životu, pa se više ne zna ko svira cimbal, ko kuva gulaš, a ko igra čardaš, objašnjava Marija Rapir, direktorka Galerije naivne umetnosti. Zato je za vreme školskih odmora vrlo veselo, opisuje dodatne kovačičke blagodati, pored škole naive. Jedinstvene po živom koloritu i pozitivnoj atmosferi, svojstvenim slovačkom folkloru i mentalitetu. Jer, Slovaci su nosioci navedenog izraza, koju često zovu slikarstvom iz srca.

Prizori koje zaodevaju u jarkocrvenu, blistavožutu, zelenu, ljubičastu, tirkiznu... pripadaju idiličnom svetu njihove mladosti, detinjstva, čak i predaka, potiču iz snova i trenutaka razbibrige (poput pecanja i lova). Ima i težih slika paora seljaka, kojima mehanizacija još nije donela izvesno olakšanje životnih prilika. A sve je počelo ukrašavanjem pokućstva, ponekim muralom na zidu sobe, takođe usmerenim na ispoljavanje etnosa. Potom, kopiranjem razglednica, motivima poput zamkova, gondola, vazni sa cvećem, u cilju izlaska iz primenjaškog.

Tako bi se možda i nastavilo, ili, pre ugasilo, kao što se desilo sa slikarima koji nisu poslušali savet Stojana Trumića, likovnog pedagoga iz Pančeva, koji im je nakon prve zajedničke izložbe Kovačički oktobar 1952. godine, organizovane povodom 150-godišnjice od osnivanja sela i osam od oslobođenja, sugerisao da se okanu kopiranja i okrenu sopstvenom viđenju realnosti. Da slušaju glas svoje duše. Zapravo, pravi početak bila je jedna partija šaha u čitaonici Kulturno-prosvetnog društva Prokrok (napredak) 1939, kada su Martin Paluška i Jan Sokol, jedan drugom poverili da u slobodno vreme vole da slikaju, priča direktorka. Ohrabreni sličnom sklonošću, povremeno bi zajedno slikali i odlazili u beogradski Narodni muzej, u potrazi za nadahnućem. Potom im se pridružila i nekolicina drugih, što je rezultiralo osnivanjem grupe Prokrok. Ali, tek promena kursa od imitiranja ka autentičnom, i od zemljanih ka uljanim bojama, uvela ih je u istoriju umetnosti.

Nakon niza uspešnih izložbi koje izdvajaju i Martina Jonaša, nametnula se potreba za sopstvenim prostorom. Tako je formirana prva seoska galerija na tlu Jugoslavije, Galerija narodnih slikara 1955. Uskoro se pokretu priključuju i žene, a šezdesetih zvezda postaje i Zuzana Halupova, poznata i sa Uneskovih novogodišnjih čestitki.
Naivni slikari iz Kovačice doživeli su vrtoglav uspeh u svetu, ističe Marija Rapir. Ponosna i što poštovaoci kovačičkog slikarstva i posetioci sela postaju Fransoa Miteran, DŽerald Ford, Huan Karlos, Rolingstounsi, Alen Delon, Franko Nero, Ursula Anders, posada čuvenog Apola, pa i slavni fudbaler Pele.



Usred hvalospevnog nabrajanja direktorke, otvaraju se vrata moderne a naivne galerije i ulazi vremešna žena u narodnoj nošnji. Ispod trouglastog šala, šušure se četiri reda podsuknji, i cvetna naborana suknja. To je Eva Husarikova, donosi dva uljana platna namenjena prodaji. Nedugo zatim pristiže i Pavel Cicka, on nema naročitog razloga zašto je svratio. Desetak minuta docnije dolazi i Zuzana Vereski, ona bi da razmeni utiske sa jučerašnje izložbe u Kulturnom centru Bačka Palanka. Galerija je slikarima druga kuća, zadovoljno se smeška direktorka. A do tog drugog doma većina se najčešće dovozi biciklom, tipičnim banatskim prevoznim sredstvom.

Husarikovoj je četkica alatka već 46 godina, prvi radovi su joj bili atlasi u vreme kad još nije bilo štampanih. U tom dugom periodu ovekovečila je prela, posela, svadbe, praznične odlaske u crkvu, zimske noći uz šporet na drva, krađe gusana drevni običaj da se prošara jato mužjakom iz komšiluka. Sad već mora jako da se napregne da se seti nečeg što nije predstavila, ali uspeva. Jedan njen triptih govori o vremenu kada su mlade Slovakinje, poznatije kao Zuske, masovno odlazile u Beograd da budu spremačice. Zelenim vagonima voza koga danas nema, kad se ove vrsne domaćice i dalje rado angažuju, ali ih više ne možete prepoznati po gomili sukanja. Svaku njenu sliku prati zanimljiva priča, ili, što bi stručnjaci rekli narativ.

Evini verski prizori su karakteristični jer Hrista, Mariju, Josifa.., odeva u slovačku nošnju, što opravdava stihom iz Biblije da je Isus, naš brat. Ona je i prva što je starije počela da odvaja naočarima. Morala je da pribegne takvom postupku, jer svi su tu rumeni i nasmejani, bez obzira na dob. Slike su joj svuda po svetu, a samo za neke ima evidenciju. A šta se ne zabeleži, zaboravi se.

Cicka je nekad bio strasni pecaroš, umalo je izgubio godinu u školi, jer bi sve slobodno vreme provodio na ribnjaku u Uzdinu. Sad radije ovo slika jarkim koloritom nego što se hvata udice. Prvi crteži Zuzane Vereski su bili prutom ili prstom po prašini, i oni bi nestajali prolaskom kola, ili kakvim manevrom živine. Čuvši da pravi slikari rade na platnu, obezbedila je prvu profi podlogu isekavši maminu podsuknju. Mati se nije ljutila, jer među Slovacima vlada filozofija da šta je gotovo, gotovo je. To im uliva nesvakidašnji spokoj.
Od tada je sa slikarskom sekcijom obišla svih pet kontinenata, i svuda joj je bivalo lepo jer tako uvek sebi napravi. Na Monmartru je obuzela takva želja da slika, da je izdejstvovala kod organizatora hitnu nabavku materijala. To je bio pravi presedan, jer se na mesto u čuvenom umetničkom kvartu čeka mesecima. Ona je sela na pločnik, stala da prenosi ono što vidi, i postala najveća atrakcija. Poznata je i po hodajućim izložbama, jer rado naslika gusku, kućicu, bulku na telu posetilaca, što je uvodi u sfere bodi-arta. Na ovaj način je ulepšala i Bojanu Stamenov, našu predstavnicu na Evroviziji. Fotografisala se i na kamili, u Africi duboko u pustinji.



U salonu Galerije raspreda se i o zajedničkim akcijama, o putovanjima belim svetom, po pozivu raznih institucija, koji jedan drugog prestižu. Nekad zajedno i slikaju, kao u Bratislavi kada su im šlagvort dali tamošnji istoričari vodeći ih u obilazak grada. Naznačili im čime se bavi stanovništvo, što je slikarima olakšalo podelu rada. Ciska se, naravno, bavio ribarstvom, Zuzana grnčarstvom, a Eva vinogradarstvom, utkajući najdublje emocije. Negde su bile potrebne skele, a negde je valjalo čučnuti, sesti, a vala i zaleći. I ništa im nije bilo teško, iako su odavno prevalili šezdesetu.

Gigantsko platno za jednu slovačku banku, izvor je anegdote. Kada sam kasnije sreo direktora te banke, rekao mi je da nikad lakše nije sklapao ugovore, smeje se Cicka. Otkad ima tu sliku u konferencijskoj sali, direktor klijente uvek namesti naspram nje. Ovi netremice zure u uljani prizor, ne mareći šta potpisuju. Tako je umetnost predupredila uobičajeno poslovno natezanje. U rečima tri kovačička autora oseća se jaka doza ponosa onim čime se bave. Uporno istrajavanje na slikarstvu iz srca, pobilo je sve argumente, nekad i potcenjivačke, akademskih umetnika. To što radimo je u našoj duši, miris terpentina je postao potreba našeg organizma, slikovito objašnjava Cicka. Ostatak posla u rušenju predrasuda, donela je svetska slava, doživevši pravi bum krajem prošlog veka. Neki su, kao Zuzana Halupova, imali i menadžere, što im je štedelo snagu potrebnu za slikanje.

Kroz Galeriju godišnje prođe više od 18.000 posetilaca, i svi odu sa osmehom na licu, zaključuje Marija Rapir. Ekskluzivitet Galeriji daje i činjenica da je prijem u članstvo ograničen, a izbor vrše stari članovi na osnovu težine dela, ali i ljudskih osobina. Članom ne može da postane neko ko se naive lati iz mode, već mora da dokaže da je to potreba njegovog srca. Zato je njihov broj samo 26, iako pored članova galerije u Kovačici i Padini ima dosta dobrih slikara. Zato ima toliko ponosa u odnosu na vlastiti opus.

Osim neupitne radosti koju mame naivne kovačičke slike, one su i vrsta dokumenta. One su spomen na vreme kada se sadila konoplja, prela njena vlakna, kada su svi članovi domaćinstva složno boravili u jednoj sobi, dok današnje blagostanje i stil života svakom daje sopstveni prostor. Ni selo više nije tako šareno, kuće su mahom u nežnim tonovima. Raznobojno postaje s prvim danima proleća, kad procveta cveće po svim dvorištima. Ali, selo je uvek puno veselih boja u postavci slika Galerije naivne umetnosti.