Ko je Miloš, a ko loš

Foto Emil Čonkić

Nije baš da u ovom trenutku ima razloga za veliko iznenađenje i prateću dramu priču o prevremenim republičkim izborima premijer Aleksandar Vučić otvorio je još u avgustu, nakon čega je, uprkos njegovom konstantnom javnom predomišljanju o toj temi, verovatnoća izazivanja vanrednog glasanja uglavnom samo rasla.

Ali, da li se, tamo negde na proleće, kad dođe trenutak za izlazak na birališta, možemo iznenaditi svi zajedno - i Vučić i svi mi obični građani, bez obzira na političko opredeljenje?
Preciznije da li se priča koja je započela kao raspisivanje konkursa za novog naprednjačkog koalicionog partnera može pretvoriti u referendum o Vučiću, čiji bi rezultat doveo u pitanje alatke kojima se u Srbiji meri popularnost političara? I da li se, uz (očekivanog) pobednika Vučića, njegovog sparing partnera u vidu zombirane opozicije i po vlast uvek korisnog začina u vidu vaskrslog Vojislava Šešelja, na sceni može iznenada pojaviti neka neočekivana sila, sposobna da rutinsko prebrojavanje pretvori u uzbudljivu utakmicu?

Nema potrebe za preterivanjem: jeste da smo u Srbiji na svašta navikli, ali za sada se ne vide razlozi za optimizam dela Vučićevih protivnika koji su se posle sednice Glavnog odbora Srpske napredne stranke u nedelju oglasili podsećanjem na odluke Slobodana Miloševića i Borisa Tadića da izazovu prevremene izbore. I da na njima izgube vlast.

Ali je, s obzirom na nedoumice koje pojedini naprednjački funkcioneri iznose u neformalnim razgovorima, moguće zamisliti nešto drugačiju Srbiju od ove današnje, u kojoj korpulentni premijer zauzima gotovo ceo prostor predviđen za demokratske institucije društva. To, naravno, ne znači automatski da će Srbija posle izbora biti bolje mesto za život, ali s velikom verovatnoćom navodi na zaključak da će tokom kampanje, preventivno, biti medijski još zagađenija nego danas. Ma kako to bilo teško zamisliti.

Red je da se ozbiljna priča iznese redom, a on podrazumeva prvenstvo zvaničnih u odnosu na nezvanične informacije. A prema zvaničnoj verziji, razlog za izbore (bio) je atmosfera u kojoj nekoliko kritičkih glasova u parlamentu, na internetu i delu štampanih medija onemogućava rad vlade sa komotnom poslaničkom podrškom i velikom popularnošću među građanima. Atmosferski razlog vremenom je evoluirao do u nedelju promovisane potrebe za dobijanjem punog mandata da se donesu teške odluke i da se država, kroz temeljno sprovođenje reformi do 2020. nađe pred vratima Evropske unije. Nejasno je, doduše, šta tačno Vučić podrazumeva pod punim mandatom, ali je opštepoznato da zakonski četvorogodišnji mandat kojim sada raspolaže još nije dobacio ni do polovine, kao što je poznato i da mu, tokom dosadašnjeg njegovog trošenja, ništa ozbiljno nije stajalo na putu donošenja teških odluka, poput one o smanjenju plata i penzija.

Zato je ovde mesto za nezvanične informacije, a prema njima su razlozi za onoliko insistiranje na prevremenim izborima prvenstveno stranačke prirode i ne odnose se samo na potrebu da se Vučićevim premijerskim autoritetom osnaže naprednjačke liste na redovnim prolećnim lokalnim i pokrajinskim izborima, o čemu analitičari uveliko govore. Doduše, i sam taj motiv dovoljan je za izazivanje prevremenih izbora, a time i onaj višeminutni aplauz članova Glavnog odbora SNS-a kojim je propraćena Vučićeva najava kretanja u pobedu. Naročito u Vojvodini gde na značajnu biračku bazu računaju regionalne Liga socijaldemokrata Vojvodine (čak i bez očekivanog saveza sa strankama Borisa Tadića i Čedomira Jovanovića) i Savez vojvođanskih Mađara, a bolje nego u drugim delovima Srbije stoji i Demokratska stranka. Iako su naprednjaci i u Vojvodini daleko snažniji od konkurenata, istraživači procenjuju da ne bi bili u stanju sami da formiraju vladu, što bi, s obzirom na visoko postavljena očekivanja i neprekidno pumpanje priče od natpolovičnoj većini, moglo delovati gotovo kao neuspeh.

Još gore stanje je u pojedinim opštinama, odakle stižu živopisne vesti o sukobima i skandalima vezanim za naprednjačke uzdanice. A teško je zamisliti da bi marljivi stranački vrh mogao da svim svojim lokalnim odborima istovremeno pruži svu pomoć i logistiku o kojoj smo, najviše zahvaljujući internetu, obavešteni u slučajevima pojedinačnih lokalnih izbora održavanih poslednjih godina. Kao što su obavešteni i predstavnici Evropske komisije, pa se u poslednjem izveštaju o napretku Srbije našla i ocena da su pojedini lokalni izbori bili praćeni nasiljem i tvrdnjama o zastrašivanju i neregularnostima koje još nisu adekvatno istražene.

Logično je, zato, očekivanje da bi vezivanje lokalnih i pokrajinskih izbora za republičke popravilo kako stranački rezultat, tako i raspoloženje lokalnih kadrova, koje jedan naprednjak ovako slikovito opisuje: Ako ideš sam i ne postigneš rezultat, teret pada na tebe, a ako su tu i republički izbori, odgovorni smo svi džumle.

Na još jedan važan i zanimljiv razlog za odluku o izborima ukazao je sam Vučić u nedelju, upozorenjem da će izbori biti veoma teški i da je potceniti protivnika pre izbora, velika glupost. Naprednjaci su, naime, i te kako svesni da će im popularnost neminovno padati i da taj pad može biti samo pomognut očekivanim novim naletom svetske ekonomske krize. Kažu i da ne misle da je kapacitet druge strane toliko mali, nego im je vođstvo katastrofalno, pa zato žele da izbore organizuju pre nego što se ta, po njih idealna, situacija promeni. A imaju u vidu i mogućnost pojave nekog novog političkog faktora koji bi iskoristio ogromno nezadovoljstvo koje se u društvu oseća. Jedan od naših sagovornika, čak, strahuje da bi ne oni lično, nego neko poput Vuka Jeremića ili Vladimira Kostića mogao da se, sa 15 rečenica i ako neko uloži malo para, za tri meseca pretvori u vođu.

Ima razloga i zašto je Vučić svoje partijske sledbenike u nedelju poučio da ne bi trebalo da se plaše one narodne dva loša ubiše Miloša. Među naprednjacima, naime, postoji uverenje da bi se, ukoliko ne bi uspeli da dobiju više od 40 posto glasova, svi udružili protiv njih i poslali ih, što bi rekao Šešelj, na đubrište istorije. U stranci su i te kako svesni da je lepak vlasti ključ njihove sadašnje masovnosti i snage. Kao što su svesni i da bi se ona, u nedostatku jasne ideološke osnove i naročito s obzirom na činjenicu da dobar deo birača i dalje veruje u Vučićev nacionalizam, brzo i lako istopila ako lepak popusti. Jer, ako je, recimo, od izbora na kojima je u Pančevu dobio 18 odbornika, SNS uspeo da naraste do 42 odbornika, zašto očekivati da proces ne bi istom, ili čak većom brzinom mogao teći u obrnutom pravcu?

Najveću potencijalnu opasnost naprednjaci, ipak, vide u svom političkom ocu, i čoveku čija im je pobeda na predsedničkim izborima omogućila današnju poziciju Tomislavu Nikoliću. Prema rečima jednog od naših sagovornika, naime, Nikoliću je jasno da nakon prolećnih republičkih izbora, na predsedničkim izborima sledeće godine za njega neće imati ko da trči. A jasno mu je i da to nije jedini faktor koji bi mogao ugroziti njegovu dalju političku karijeru, s obzirom na procenu da bi sam Vučić mogao odlučiti da se kandiduje na predsedničkim izborima i odatle donosi odluke, prepuštajući zamorne tehnikalije nekom drugom. Ono što drugima nije jasno jeste kako će Nikolić reagovati na ta saznanja da li bi, s obzirom na godine i činjenicu da su mu sinovi egzistencijalno vezani za stranku, mogao da smogne snage i uđe u sukob sa najmoćnijim čovekom u zemlji. I da li bi se neko mogao potruditi da Nikolića za to dodatno motiviše.

Tu negde bi mogao biti razlog i za odlaganje stranačke skupštine za termin posle izbora, kada situacija bude jasnija a eventualno odstranjivanje kadrova važnih predsedniku države, manje bolno. Pri čemu ne mora uvek da bude reč samo o nekoj vrsti političke osvete i oslanjanja na kriterijume lojalnosti uprkos medijskim spekulacijama, naši sagovornici ocenjuju da je, recimo, opstanak Zorane Mihajlović na potpredsedničkoj funkciji vrlo verovatan (jer je dobro za stranku da ima razne varijante). Ali je, zato, pozicija Radomira Nikolića manje izvesna, i to ne zato što je on sin predsednika Nikolića, već zbog lošeg stanja u stranci na lokalu, za šta je on, kao predsednik Izvršnog odbora, najodgovorniji.

U međuvremenu bi Nikolić mlađi mogao da se potrudi da popravi stanje na terenu i polepi pukotine (poput one u Čačku, gde su se naprednjaci podelili u dve odborničke grupe), dok bi Branislavu Nedimoviću, gradonačelniku Sremske Mitrovice, inače članu stranke od januara 2015, mogao pripasti teški zadatak da predvodi pokrajinsku trku.

Obojica bi, kao i svi drugi članovi stranke, ključnu snagu i oslonac trebalo da nađu u premijeru Vučiću na čiji će rejting cela kampanja biti oslonjena. Biće tu, kako saznajemo, najviše priče o socijalnim i ekonomskim temama, nešto manje o Evropi koja se sada podrazumeva, ali zato neće izostati patriotski efekti. Jedan od naših sagovornika potrudio se da obesmisli potencijalnu strepnju od regionalnih sukoba, rečima: Hrvati su bili tvrdi prema nama u njihovoj kampanji, mi ćemo sad biti još tvrđi prema njima, ali to ne znači da imamo problem sa HDZ-om, naprotiv. U postizborni plan, osim stišavanja tenzija na relaciji Beograd-Zagreb, spada i moguća revizija odnosa sa socijalistima i Ivicom Dačićem koji sigurno neće biti na mestu na kome je sada. Što ne znači i da sigurno neće biti u koaliciji sa SNS ishod će zavisiti od izbornih rezultata, a na njih bi, osim aktuelne vlasti, mogla bar donekle da utiče i opozicija. Ako bude imala pameti.