Plan je jedno, život drugo

Foto profimedia.rs

Iako je inkluzija u obrazovanju postala zakonska obaveza još 2009. i to bez ikakve šanse da bude ukinuta ukoliko nam se ne dogodi neki novi Hitler, diskusija o tome da li je baš potrebna njenom veličanstvu Srbiji ne prestaje. U skladu sa tim se povremeno oglašavaju roditelji, po pravilu roditelji dece koja nemaju smetnje u razvoju, sa originalnim i demokratski utemeljenim obrazloženjima poput ovog (izrekla ga je zabrinuta majka na portalu Bebac): Prvo treba srediti i omogućiti normalnoj deci da normalno idu u normalnu školu, pa tek onda razmisliti o nekom drugom programu i eventualnom uključivanju ometene dece u elementarno školstvo. Dakle, kada normalne zbrinemo, mogli bismo i da razmislimo da li nam nenormalni trebaju ili bismo mogli kao u srećno doba pod Titom da ih gurnemo u dobro utvrđene i još bolje izolovane objekte. Sva sreća što uprava Oksforda nije imala sličan stav pa je dozvolila Stivenu Hokingu da završi studije fizike i pored neuromotoričke bolesti, jer bi svet bio malo lošije mesto bez njegovih otkrića.

Ali, to je Engleska, a ovo je Srbija. I ovde je sasvim normalno da se na stručnoj raspravi o primeni inkluzije jedan broj nastavnika šarmantno sprda koristeći reč konkluzija i pita ko im je to na mala vrata i sasvim bez najave i pripreme uveo tako nešto. A to nešto je sistem obrazovanja koji je primenjivan sve do 20. veka i pojave fašizma kada su deca sa smetnjama u razvoju fizički odvojena od ostale i koji je pre više decenija odbačen u Evropi. Uostalom, Srbija je još 1990. ratifikovala Konvenciju o pravima deteta koja propisuje da svako dete ima pravo na obrazovanje, a da je država dužna da osigura obavezno i besplatno osnovno obrazovanje za sve i da preduzme neophodne mere da se deci sa invaliditetom obezbedi da ravnopravno sa drugom decom, u punoj meri, uživaju sva ljudska prava i osnovne slobode.

Ako se tome doda podatak da je osnovno obrazovanje u Srbiji decenijama besplatno i obavezno za svako dete to znači da svako dete, ali baš svako, mora da pohađa osnovnu školu. Međutim, kod nas su deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom dugo bila isključivana iz obrazovanja, uprkos propisima koji su im garantovali pravo na obrazovanje, a i kada su bili uključeni u obrazovanje, veliki broj ove dece pohađao je tzv. specijalne škole. Specijalne škole i dalje postoje u Srbiji, što je veoma loš model, imajući u vidu da deca sa smetnjama u razvoju neće imati specijalne živote jednom kada završe obrazovanje, ali to potencijalno može da bude predmet neke buduće reforme obrazovnog sistema, kaže za NIN Brankica Janković, poverenica za ravnopravnost.

Činjenica je da su deca iz specijalnih škola u startu osuđena na doživotnu marginalizaciju jer ne stiču nikakve kontakte sa drugima koji bi im jednom mogli pomoći u životu. Zbog toga je ideja inkluzije kod nas bila da se umesto nekadašnjih Komisija za kategorizaciju, koje su odlučivale može li dete da se upiše u redovnu školu, uvedu komisije čiji je zadatak da procene samo koji je stepen podrške potreban detetu, od donošenja individualnog obrazovnog plana do pedagoškog asistenta. Za decu sa ozbiljnim intelektualnim smetnjama preporuka su i dalje specijalne škole, ali to ne važi kod dece sa poremećajima iz autističnog spektra ili kod cerebralne paralize s obzirom na to da se radi o poremećajima ponašanja i motorike.

Međutim, plan je jedno a život sasvim drugo. Postoje brojni primeri dece sa autističnim poremećajem koja su se savršeno uklopila u sredinu i koja su ovladala korišćenje dva pisma iako verbalno ne komuniciraju. Ali, da li će to postići zavisi od toga da li su pronađena sredstva za pedagoškog asistenta i ako nisu, da li škola ima dovoljno mogućnosti da sama pomogne takvom detetu. Recimo, u muzičkoj školi u Nišu dečak koji nema personalnog asistenta je tokom samo jedne godine savladao daleko više nego što je bilo predviđeno njegovim individualnim planom uz, kako zaposleni u ovoj školi kažu, mnogo sreće. A ona se ogledala u tome da su ga druga deca prihvatila (drugačiji kulturološki potencijal), u činjenici da je nastava kada je umetnost u pitanju uvek individualna i u tome da je on bio jedino takvo dete pa su svi imali dovoljno vremena da mu se posvete. Za to vreme u Inđiji je iz OŠ Dušan Jerković ispisano 16 učenika jer nisu mogli da izdrže torturu koju je nad njima sprovodio dečak sa smetnjama u razvoju. Majka je odbijala da ga prebaci u specijalnu školu, ni škola ni opština nisu imale sredstava da mu obezbede asistenta, a samo osoblje škole nije moglo da nađe rešenje iako su u školi imali još četiri učenika sa smetnjama čiju su inkluziju uspešno sprovodili.

U čemu je kvar objašnjava Maja Asanović, pedagog: Srbija je u ceo proces inkluzije ušla nespremna. Sa puno dobre volje i dobrim namerama deca sa smetnjama u razvoju su prebačena iz specijalnih škola u redovne. Učitelji su pored pretrpanog nastavnog plana i programa, tridesetoro dece kojima je neophodna socijalizacija dobili i zadatak da prilagode nastavu svakom detetu praveći individualni obrazovni plan. Neki su se obratili stručnim saradnicima za pomoć, psiholozi i pedagozi u redovnim školama su pokušali da pomognu najbolje što znaju, uzevši u obzir da se na studijama nikad nisu susreli sa pisanjem individualnog obrazovnog plana. Ko je bio u mogućnosti da se konsultuje sa defektologom osećao je da je na pravom putu. Ostali su samo sedeli u mraku i nadali se da ne greše. Ako pogledamo situaciju u Kanadi, oni su odlučili pre više od 15 godina da proces inkluzije realizuju kroz tzv. slow classes gde bi deca sa smetnjama u razvoju radila u grupama od po 5-6 učenika. U ta odeljenja bi se povremeno uključila i deca koja slušaju redovna predavanja, koja su zamoljena od strane stručnih saradnika u školi da pomognu u socijalizaciji dece sa razvojnim problemima. Podjednaka pažnja bi bila pružena detetu koje radi po individualizovanom planu kao i detetu koje pruža podršku. Ovakav scenario je bio moguć u njihovim školama zato što je svaka učionica imala neophodna sredstva za rad, konstantnu podršku i nadzor i prostor za učenje koji je prilagođen potrebama dece.

Osim navedenog, inkluzija se suočava sa još jednim problemom - gotovo da ne postoji adekvatan prostor u kome bi ona bila izvodljiva. I to ne samo zbog prebukiranih odeljenja već i zbog neprilagođenosti naših škola motoričkim poremećajima. Prema poslednjem istraživanju, oko 40 odsto dece s cerebralnom paralizom uzrasta od sedam do 18 godina pohađa osnovne škole za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju, dok samo trećina ide u redovne škole. Zašto? Deca sa ovim problemom nemaju nikakva ograničenja u učenju (možda im je samo potrebno više vremena za pismeno izražavanje), ali su osuđena na izolaciju jer nemaju fizički pristup učionici.

Do koje mere je to ozbiljan problem najbolje svedoči slučaj učenika OŠ LJubomir Ađimović iz Obrenovca za koje već godinama ne može da se nađe adekvatan prostor. Ali ni razumevanje, samilost, pa čak ni volja da se primeni zakon. Jer, kada su roditelji dece sa smetnjama u razvoju zatražili da se ona izmeste iz OŠ Jovan Jovanović Zmaj koja ne ispunjava uslove za decu koja koriste invalidska kolica (u pitanju je potkrovlje i zgrada bez lifta, a 1.533 učenika je koristi u tri smene) ponuđena im je škola u Zabrežju bez fiskulturne sale i adekvatnih toaleta koja bi samo još više povećala njihovu izolaciju. Roditelji su se obratili zaštitniku građana, koji je uradio provere i došao do zaključka da bi deca mogla da koriste prostor OŠ Jefimija, s obzirom na to da u nju ide samo 834 učenika i da se nastava obavlja u jednoj smeni. Ali, Školski odbor Jefimije je rekao jedno veliko ne jer su smatrali da u njihovom prostoru nikako nema mesta za 62 učenika sa smetnjama u razvoju. Posle više intervencija deci je dozvoljeno da koriste tri učionice u prvoj smeni i sedam učionica u drugoj. Dakle, većina dece je izmeštena u suprotnu smenu (nastavak izolacije) što je bio dodatni povod da Gordana Stevanović, zamenica zaštitnika građana za prava dece donose, preporuku o propustima nadležnih organa, u kojoj se između ostalog kaže: Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Sekretarijat za obrazovanje i dečju zaštitu Grada Beograda su u periodu od 2012. godine, od kada se Škola LJubomir Aćimović obraća nadležnim organima radi obezbeđenja adekvatnih uslova za svoje učenike, preduzimali radnje i aktivnosti suprotno principima jednakosti, inkluzivnosti, dostupnosti i pristupačnosti u obrazovanju i na štetu prava učenika sa smetnjama u razvoju da budu uključeni u redovan sistem obrazovanja i vaspitanja i pravo na dodatnu pomoć i podršku u obrazovanju.

I poverenica za ravnopravnost ukazuje da se u svojoj praksi suočava sa propustima. Može se konstatovati da se prepreke odnose uglavnom na otpore inkluzivnom obrazovanju, a otpora ima i kod zaposlenih u redovnim školama, zaposlenih u specijalnim školama, kao i kod roditelja druge dece koja pohađaju redovne škole u koje su uključena deca sa smetnjama u razvoju. Pored toga, nisu razvijene usluge, nema dovoljno resursa, škole nisu pristupačne (ni arhitektonski ni drugačije), deci sa smetnjama još uvek nije obezbeđena adekvatna podrška i slično. Takođe, udžbenici i nastavni planovi i programi nisu uvek adekvatni, na šta je naša institucija već ukazala i ukazuje resornom ministarstvu. Naime, još uvek u udžbenicima i drugim nastavnim materijalima postoje stereotipi i predrasude prema određenim društvenim grupama, nekih grupa dece uopšte nema u udžbenicima, nedostaju teme o nediskriminaciji, toleranciji i uvažavanju različitosti i slično, što je jedan od uslova da se svako dete dobro oseća u školi, ali i kao deo zajednice, kaže Brankica Janković.



Dakle, sam zakon koji smo doneli nam ne znači ništa jer inkluzija ne može da uspe dok ne postane sredstvo za postizanje ravnopravnosti. A van sporadičnih slučajeva teško da se deca čije slike nema u udžbenicima i za koje nije obezbeđen prostor, osoblje, programi ...mogu osećati ravnopravno. Još teže ih druga deca mogu prihvati kako ravnopravne.

Na pitanje šta učiniti da se to promeni, Maja Asanović kaže: Čitav proces osposobljavanja za život dece sa invaliditetom ili smetnjama u razvoju leži na leđima pojedinaca ili pojedinih škola u Srbiji koje pružaju konstantnu podršku svim učesnicima inkluzije. Ostali učitelji i nastavnici, koji nemaju sa kim da se posavetuju, konstantno ističu potrebu da se poveća broj defektologa i pedagoških asistenata kako bi mogli da oforme stručni tim koji bi pratio razvoj dece i dalje usavršavao individualni obrazovni plan. Nažalost, broj stručnih saradnika se ne povećava, a iz nadležnih institucija konstantno stižu pretnje da će se smanjiti broj stručnih saradnika. Umesto pretnji akcenat moramo vratiti na ljude koji dobro rade svoj posao. NJihov glas treba da se čuje na konferencijama gde bi mogli da ispričaju o primerima dobre prakse i da budu javno pohvaljeni za svoj dosadašnji rad. Posle nekoliko godina dobre volje i pedagoškog optimizma zaslužili su da im bar toliko uzvratimo.

Nažalost, potrebno nam je još nešto čega nema a neće ga ni biti novac. A njegova sporadična pojava u nekim sredinama će samo dodatno produbljivati jaz između dece kojoj je prevoz obezbeđen i one koja ga nemaju i moraju da ostaju kod kuće, između dece koja imaju asistenta i one čije majke napuštaju posao da bi to radile i time dovode do siromaštva porodice ili između dece koja imaju pristup fizičkim aktivnostima i onih koja su zatvorena u školskim potkrovljima dok ih neko ne spusti...