Enigma “čučavac”

Mnogi misle da su upozorenja turistima kako bi za njih bilo dobro da zaobiđu Srbiju podla zavera tzv. međunarodne zajednice. Ali, nije to u pitanju. Stvar je u klozetima.

Ministar Dimitrijević je, na konferenciji za novinare u jednom meksičkom restoranu, kad je promovisao akciju “kupujte domaću robu”, obećao kako će sledeći potez njegovog resora biti kampanja “ne seri srpski”, što je propagandna parola (pozicijski slogan) za odlučnu borbu protiv stanja nužnika u ovdašnjim javnim prostorima, po parkovima, na ulicama, benzinskim pumpama i, naročito, ugostiteljskim objektima.

“Klozetsko pitanje” je ponovo zadobilo status političkog problema sa ideološkom konotacijom. To se, s vremena na vreme, ponavlja već duže od četrdeset godina. Ako vas to interesuje, prvi put sam ovu temu obradio pre četvrt veka.

Ukoliko se sudi po reklamnim spotovima, programu “kupujte domaću robu” prišlo se ozbiljno, ali je, što se druge stvari tiče, stanje u kafićima i restoranima u koje povremeno svraćam, stanje higijenskih prostorija nepromenjeno. I dalje često u njima nema toalet-papira. Vlasnik jednog lokala me, doduše, obaveštava kako je primio instrukcije glede preuređenja pisoara, ali izgleda kako mu nije do žurbe da ih primeni.

U tom smislu se Ministarstvo finansija bolje snalazi od ministarstva za usluge. Dinkićevi tajni agenti obilaze ovih dana kafiće, poručuju tamo piće, obično viski, pa, ukoliko ne dobiju račun sa fiskalne kase, odmah izriču visoke novčane kazne ili izdaju nalog da se lokal momentalno zatvori. Zašto se Dimitrijević ne ugleda na svog kolegu? Valjda mu nije još nužda. Ako razumete šta hoću da kažem.

Taj stav “lako ćemo, ima vremena” već izaziva loše posledice u odnosu na popunjavanje budžeta. Budući da međunarodna zajednica poseduje na ovom prostoru obaveštajce da prate kretanje Mladića ili Hadžića, nije joj bilo na odmet da izvrši i odgovarajuću klozetsku inspekciju.

Nalaz te istrage oglašen je na velika zvona. Svetski mediji uporno ponavljaju upozorenje turistima (i posetiocima skorašnje Olimpijade) da, na putu ka izabranoj destinaciji, zaobilaze Srbiju u širokom luku, to jest da se ne koriste Koridorom 10. Jer, osim što mogu postati kolateralne žrtve u nekoj pucnjavi, mafijaškom obračunu, a još su i svi autoputevi stalno blokirani nezadovoljnim radnicima u štrajku, posebna opasnost im preti od navike da, kad ih pritera, udovoljavaju svojim prirodnim potrebama, budući da su u Srbiji klozeti užasni. Ako ih uopšte ima. Međunarodna zajednica nam je, dakle, uvela posredne sankcije. Ili smo ih uveli sami sebi.

Svaki čitalac ovih redova bio je u (nezgodnoj) prilici da prekida večeru u nekom otmenom restoranu radi brze posete klozetu, pa, pošto ga je tamo sačekao legendarni čučavac, da hvata taksi, odlazi kući, svrši posao u domaćem ambijentu i vrati se, opet taksijem, u onaj restoran. Večera se, jasno, ohladila.

Postoji jedna anegdota (manje-više opis stvarnog događaja) iz vremena prve posete Aleksandra Karađorđevića zemlji svojih predaka. Bilo je to, mislim, u vreme onog vidovdanskog sabora. Gospodin Aleksandar je tada, sa suprugom Katarinom i decom, putovao malo po Srbiji, jeo i pio za trpezama mnogih srpskih domaćina, i pri povratku u Beograd došlo je do neželjene situacije. Jedva je pronađena kafana koja uopšte poseduje nužnik - ali, poljski, čučavac, onaj sa septičkom jamom ugodnog mirisa. Naravno da je prednost korišćenja pripala porodici čoveka koji se, prilikom jutarnjeg brijanja, oslovljava prestolonaslednikom. Ostali će, po običaju, da se olakšaju u kukuruzištu. I tako, dok je s olakšanjem šarao po stabljikama, jedan iz pratnje, inače ovdašnja ugledna politička ličnost, nehotice je skrenuo pogled ka poljskom nužniku. Šta je imao da vidi? Kao dobri roditelji, Aleksandar i Katarina su prvo pustili decu da objekat iskoriste, a oni stoje na ledini i cupkaju teško se boreći protiv nadolazeće prirodne potrebe. Uopšte mi nije jasno zašto je Aleksandar, posle takvog iskustva, odlučio da se stalno nastani u Srbiji. Da je Srbija bila klozetski uređena zemlja, imali bismo danas jedan problem manje.

Ali, kao što je zalud gluvom šaputati, a slepom namigivati, tako se i vlasnici (ili zakupci) ugostiteljskih objekata ne odazivaju apelima sa vrha vlasti, bilo da oni (kao nekada) dolaze iz CK, bilo da su prioritet sadašnje naše koalicije. Ministar Dimitrijević, prema tome, dobro misli. Ali, sva je prilika, nije dorastao zadatku. Fali mu visina.

Gargantuin brisoguz Obrisao sam, jednom, stražnjicu kadifenim prevesom jedne gospice i nađoh da je dobro, jer mekoća svile na čmaru proizvela mi je veliku nasladu. Drugi put obrisah njenom maramom, i opet mi se svide. Opet jedanput šalčetom. Opet jednom ušnikom od grimizna satena samo što pozlata tušta i tma govnavih pucadi, koja su virila iz njega, prosto mi oguli stražnjicu. Da bog da da sveti Ante vatrom svojom spali guzno crevo onome zlataru koji je pucad načinio, i gospođici koja ih je nosila! To zlo prođe čim sam se obrisao paževom kapom, sa švajcarskim perjem. Zatim, vršeći nuždu iza žbuna nađoh kunu i njom se obrisah; ali mi njene kandže odraše celu snagu. Od toga se iscelih sutradan, brišući se rukavicama svoje matere, a ove su dobro vonjale na majčinu dušicu. Onda sam se opet brisao čaršavom, ćebetom, zavesama, jastukom, ćilimom, zelenim zastiračem, pačavrom, ubrusom, nosnicom, petemaljem. I u svem tom nađoh više zadovoljstva nego šugavac kad ga češu. Ne treba brisati stražnjicu, osim kad je đubre u njoj. A đubreta ne može imati u njoj ko nije srao: dakle, najpre seri, onda dupe peri. Najbolja je šubara, jer dobro poprimi serivo za sebe. Zatim se obrisah kokoškom, petlom, piletom, telećom kožom, zecom, golubom, morskim gavranom, advokatskom torbom, punđom, pa čojanim vapcem-sokolom što ptice mami. Ali na zaključku kažem i kazujem da nema brisoguza bez paperjastoga ptića; samo mu treba držati glavu međ nogama. Na to vam se kunem čašću - jer osetite u čmaru sladost čudesnu, kako blagododirom paperja, tako i umerenom toplotom ptića, a ovo se dalje predaje narednom crevu sprovodniku i crevima drugim, dok ne dođe u oblast srca i mozga. (Odlomci iz romana Gargantua i Pantagruel Fransoa Rablea (16. vek), u prevodu Stanislava Vinavera)

Otuda bi bilo bolje da krene drugim putem, da ubedi vladu i (posle) parlament o neophodnosti donošenja po hitnom postupku posebnog zakona o klozetima. Nije nužno da tekst tog zakona bude dugačak. On samo treba da propiše standarde: klozeti moraju biti uvek čisti, sa toalet-papirom, i posebnom (takođe papirnom) navlakom za dasku na šolji (čije je postavljanje automatsko), u njemu se ne smeju držati četke i metle, štrokave kante naročito, a svaki restoran koji umišlja da mu prepelica sa prelivom od višanja na jelovniku daje pravo da drži čučavac biće zatvoren u roku od, recimo, 30 dana ukoliko se stanje ne promeni.

Naravno, radi se o dva klozeta ű za dame i gospodu. Mnogi vlasnici kafića misle da ovo poslednje nije baš neophodno, jer retko se događa da dama i gospodin pišaju zajedno. Ali, kao što UEFA zahteva od fudbalskih klubova posebne svlačionice za žene-sudije, mada su danas žene-sudije retke kao sudije-atomski fizičari, tako i kafići moraju ispuniti zahtev za uvođenje onoga što im nije baš neophodno. Uzgred rečeno, osim u nekoliko restorana (koji su zato uvek prepuni), ove standarde najpre će zadovoljiti uprava Centra Sava, u kom su klozeti i danas onakvi kakvi su bili na dan otvaranja tog objekta. Ako je bilo dobro za lidere nesvrstanosti, koji su imali čast da te klozete otvore, zašto bi običan građanin bio uskraćen. Ali, Centar Sava je (relativno) daleko. A nužda je uvek iznenadna.

Putujući po svetu, nisam imao nikakvih problema s tim u vezi. Možda niste znali, ali je, na primer, u Francuskoj držanje higijenskih prostorija u restoranima odvojen biznis od ponude hrane i pića. Prosto: klozeti se tamo iznajmljuju. Pa koliko zaradiš. Pretpostavljam da je zarada pristojna pošto tamošnji NJC-i poseduju svu nepohodnu opremu po evropskim standardima. I ne samo to: peškiri za ruke su pravi, isti kao oni kojima se služite u vlastitom kupatilu, a tu je i paleta sapuna, kolonjskih vodica, ima i zaštitnih sredstava, može i brijanje, šišanje takođe. I sve miriše. Osoblje? Ni govora o poslovičnoj Baba Seri. Na usluzi su vam mlade, negovane devojke sa znanjem mnogih stranih jezika. Nema table sa upozorenjem dva dinara, gospodine! Ipak je obavezna mala nadoknada. Niko se toga ne pridržava. Svi ostavljaju veliku nadoknadu. Svako zadovoljstvo se plaća.

Ipak, ne treba baš toliko preterivati. I Francuzi su znali da se preračunaju. Tako su, svojevremeno, u Kanu, na uglove ulica postavljeni klozeti-kontejneri Ubaciš deset franaka, vrata se otvore, uđeš, ništa lakše. Sa izlaskom je pak išlo nešto teže. Više puta sam bio svedok besomučne lupnjave sa unutrašnje strane vrata takvih klozeta, uz panične pozive u pomoć: jer, vrata neće da se otvore. Pusti vodu, Srbine! Mož’misliti kako bi to tek ovde funkcionisalo!

Za naše, srpske uši većina ovoga zvuči kao neka nedavno pronađena Andersenova bajka. Pa, ako hoćemo u bajku koja se zove EU (a izgleda da nam je to glavni cilj), onda je ispunjenje zahteva međunarodne zajednice (odnosno, briselske birokratije) samo prvi sloj eventualnog osvajanja avisa. Mnogo je bitnije oživljavanje privrede, podizanje životnog standarda, lična sigurnost građana...Naravno, i nužnici. Zato ovaj tekst o klozetskom pitanju završavam na isti način kao i sve prethodne:

Klozeti, braćo i sestre političari, a ne zvona i praporaca!