Asad će biti važna figura

Foto Mitar Mitrović

Pitanje je da li je Radoslav Sikorski u toku organizovanja učeničkog štrajka u srednjoj školi 1981. mogao da predvidi koliko ga bogata politička karijera čeka. Već naredne godine je dobio azil u Britaniji, gde je briljirao u studentskim debatnim klubovima, a kretao se u istim kružocima kao i Dejvid Kameron i gradonačelnik Londona Boris DŽonson. Do početka devedesetih se uspešno bavio novinarstvom, a potom je s nepunih 30 godina počeo da zauzima niz važnih funkcija. Politički se najbolje profilisao kao poljski šef diplomatije u kabinetu Donalda Tuska. Radio je na popravljanju poljsko-ruskih odnosa, ali je i potpisao sporazum o izgradnji raketnog štita u Poljskoj. Zagovornik je snažne evrozone, a bio je i važan šraf u rešavanju Evromajdana, unutrašnje ukrajinske krize. Predani je zagovornik projekta Evropske unije i smatra da realne mane ipak ne nadjačavaju još konkretnije njegove vrline.

Kako komentarišete rast evroskepse širom Evrope, u zemljama različitim i udaljenim koliko su to Ujedinjeno Kraljevstvo i Srbija?

Tačno je da sve više ljudi evropske integracije uzima zdravo za gotovo, pa i nesumnjivo dobre posledice poput šezdeset godina mira i stvaranja najvećeg i najbogatijeg bastiona ljudskih prava, demokratije i slobode na svetu. Razumljivo je da se u procesu globalizacije narodi osećaju ugroženo, iz različitih razloga, ali bi u Srbiji trebalo da se valjda zna do čega dovodi tribalizam. Smatram da je bolje odreći se političke samovolje i integrisati se u konfederaciju u kojoj ćete kao deo značiti više nego što biste značili kao izolovana zemlja.

Postoji i bojazan od gubitka suvereniteta?

U tom slučaju, uopšte ne treba potpisivati međunarodne sporazume, pa ni s EU. To nije gubitak suvereniteta, već odricanje od samovolje na koju su obavezani i drugi zarad opšteg dobra. Nepristupanje EU daje slobodu, ali slobodu da se prave greške. Pritom, u Lisabonskom ugovoru su predviđena i pravila istupanja iz EU. Suverenitet, dakle, postoji.

Upravo se na suverenitet poziva poljska vlada kad odgovara na kritike EU zbog kontroverznih medijskih reformi i usvajanja odredbi kojim je rad Ustavnog suda Poljske paralisan. Pita se zašto je izostala evropska reakcija na neke odluke Orbanove vlade.

Venecijanska komisija pri Savetu Evrope razmatra poljsku pravosudnu krizu, verujem u njene odluke i nadam se da će ih poljski zvaničnici usvojiti. Poljska se upravo unutar EU do sada profilisala kao jedna od liberalno-demokratskih kolovođa Evrope, ekonomski je nadvisila Mađarsku poštujući evropske propise, ne trebaju joj sada sukobljavanja s Briselom.

Na ovakvim krizama profitiraju ekstremno desničarske organizacije i partije. Jesu li one vesnici kraja EU?

Lako je dati lake odgovore, a populisti u tome prednjače. Je li gospodin Milošević bio ekstremni levičar ili desničar? I dalje mi nije jasno, ali je jasno do čega je doveo Srbiju. Ranije je Evropom kružila simpatična anegdota - Miloševića deli još nekoliko uspeha i konačno će postati suvereni poglavica, ali neke kafane u centru Beograda. Srbija je najbolji evropski primer da nacionalizam i nacionalni interesi jednostavno nisu isto, već da su suprotstavljeni. Zbog poljsko-nemačke granice su se hiljadu godina vodili ratovi, a danas se preko nje prolazi bez pasoša, zahvaljujući Šengenskom sporazumu i, posredno, EU. To je najviši vid međusobnog poverenja, i, naravno, zavisi od svih učesnika.

Izbeglička kriza predstavlja još jedan jasan politički izazov aktuelnom evropskom projektu, pa i Šengenskom ugovoru.

Slažem se, ali od njega ne treba odustati. Verujem da je svrsishodnije pojačati kontrolu i nadzor na spoljnoj granici EU. Jer, Poljska uspešno nadgleda svoju i ujedno istočnu granicu EU, ali je činjenica da su granice nekih južnih država mnogo rizičnije, ponekada nemaju sredstava za nadzor, nekada ni političku volju. Ako ne žele ili ne mogu da osiguraju bezbednost, treba suspendovati njihovo članstvo. Šengen je previše dragocen da bi propao. Zato i jesam zagovornik stvaranja evropske granične policije.

Ali to neće rešiti izbegličku krizu, samo će zaštititi EU.

Stvar je jasna stotine hiljada ljudi s druge strane Mediterana radije bi da žive u bogatoj i demokratskoj Evropi nego u siromašnim zemljama neslobode u kojima vladaju verski fanatizam i ratovi. Ali, ne možete ih sve primiti.

Mnogi veruju da je izbeglička kriza veća opasnost po EU od monetarne krize u evrozoni.

Politički gledano, posledice mogu da budu pogubne. Nažalost, kretanja naroda uvek proizvode strah. U Poljskoj je taj strah čak efikasno korišćen u predizbornoj kampanji. Tako je, uostalom, vladajuća partija Pravo i pravda i došla na vlast, iako na poljsko tlo nije kročio niti jedan jedini izbeglica. Ali, to nije specifičnost istočne ili južne Evrope, to je prisutno i u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Austriji

Kako vidite ulogu NATO-a, SAD i Rusije u Siriji?

Asad je pre rata bio gadan diktator, ali mi se čini da je sirijskom narodu s njim bilo bolje nego danas. Rane faze tamošnje krize obeležene su diplomatskim greškama prva dva aktera. S druge strane, Rusija uviđa da sprovođenje uticaja na Bliskom istoku i zaštita tamošnjih hrišćana neće biti laki zadaci. Izgubila je putnički avion nad Sinajem, oboren joj je avion u Turskoj ali, ako želi da učestvuje u stabilizaciji tog područja, otvara se prostor za širu saradnju sa zapadnim akterima. Putin je hrabro nastupio pred UN, rekavši da će nam svima pokazati kako se rešava bliskoistočna kriza. Ali, mislim da jednostavno nema dovoljno vojske. Ko zna, možda je na Rusiji red da utiče na tamošnja zbivanja.

Krim je već anektiran, smatrate li da se nešto slično može desiti s regijom Donbasa?

Koliko sam video, nije ispunjen nijedan aspekt Minskog sporazuma kojim je primirje trebalo da nastupi od 15. februara. Pre svega tu mislim na obavezu Rusije da do 1. januara kontrolu granica vrati Ukrajini. Rusija nije shvatila da se nacionalna manjina ne brani slanjem vojske u tuđu zemlju.

Tako se osvaja teritorija. Pokušala je da formira Novorusiju u Ukrajini, nije uspela. Pritom, ove godine će Ukrajina doživeti izvesne reforme, određeni ekonomski rast, a Rusija će stagnirati. Možda Moskva treba da uči od Kijeva. Putin je pokušao da simbolički oživi Rusiju, nezadovoljnu granicama, međunarodnom ulogom, životnim standardom te ambicije održavane su na visokim cenama energenata koje su u međuvremenu pale. Lično, voleo bih da se Rusija približi Zapadu, prvenstveno u prihvatanju demokratije.

Pre deset godina je malo ko mogao da pretpostavi da će doći do rata u Ukrajini, smatrate li da se tenzija može preneti drugde, naročito s obzirom na raketne štitove NATO-a u Evropi?

Zapravo, još 2008. sam govorio američkoj vladi da će Krim biti krizno područje, a kao šef diplomatije sam tamo stavio poljski konzulat. Ruska ekonomija ne ide nikuda, pa im treba po jedna nacionalistička avantura godišnje. Raketni štitovi i jačanje NATO-a trebalo bi da spreče pretenzije ka zapadu. Ali, Belorusija, Kazahstan, Azerbejdžan imaju razloga da budu zabrinuti.

Kako danas sagledavate nasleđe Arapskog proleća?

Nadao sam se da će biti islamska, liberalna 1989, ali se ispostavilo da je islamska 1848. Došlo je do buđenja naroda, propale liberalne revolucije. Izbor je spao na diktatore s brkovima i diktatore s bradama. Više volim ove prve, jer su sekularni - oni s bradama često su verski fanatici. Zato mislim da će Asad nažalost biti važna politička figura u doglednoj budućnosti.