Dani gneva

Za jednog 74-godišnjaka, Berni Sanders ima, košarkaškim žargonom rečeno, prilično „meku“ ruku. Vidi se to na snimku koji senatora iz Vermonta, dan nakon pobede na preliminarnim izborima za dobijanje predsedničke nominacije Demokratske stranke u susednom NJu Hempširu, prikazuje kako, iskosa s ivice reketa, jednu za drugom ubacuje lopte u koš. Uvek na isti način: pogađajući onu tačku na tabli od koje se lopta - sledeći putanju prepoznatljivu svakom ko je više od dva puta izašao na košarkaški teren - odbija tako da neminovno propada kroz obruč. Kao i u svom političkom delovanju, Sanders zna u čemu je dobar i toga se drži. Sanders ima i pomalo kratak fitilj. Na nekom simboličkom nivou, nije samo upadljiva fizička sličnost ta zbog čega ga u čuvenom zabavnom programu Saturday Night Live otelotvoruje baš legendarni Lari Dejvid, čovek koji stoji iza nekih od najboljih i najbespoštednijih humorističkih serija u istoriji televizije (Sajnfeld, Bez entuzijazma, molim): u pitanju je ista vrsta britke pameti, nervozne energije i ponešto opsesivnog insistiranja na temama do kojih im je stalo - neretko praćenog miopijom za sve ostalo. Može li, onda, neko takav - u poznim godinama, sa za američke prilike nečuvenom etiketom „demokratskog socijaliste“ (koju je sam sebi nalepio) i usko profilisanom, iako efektno uobličenom izbornom platformom, pritom još i sekularni Jevrejin (u zemlji koja je dosad imala samo jednog predsednika koji nije pripadao nekoj od protestantskih denominacija) - da uđe u Belu kuću? Sve ukazuje da ne može, ali to tek treba i da se ustanovi. Sandersova osnovna, neki bi rekli i jedina poruka - da Amerika mora da se otrgne iz ralja korporativnog kapitalizma i prestane da bude zemlja u kojoj jedan odsto najbogatijih živi na račun svih ostalih - nesumnjivo stiže do srca mnogih demokratskih birača, pogotovu mlađih. Stasali u epohi Baraka Obame, oni na čelu zemlje žele nekog još progresivnijeg od odlazećeg predsednika, a ne već odavno pročitanu, s krupnim kapitalom povezanu predstavnicu establišmenta: bivšu prvu damu, senatorku i državnu sekretarku Hilari Klinton. Ali Sandersovo insistiranje na opštoj zdravstvenoj zaštiti i besplatnom univerzitetskom školovanju, na primer, ma koliko hvale vredno - zapravo, baš zato što se kosi s individualističkim principom na kome počiva Amerika, u kojoj se na svaku državnu intervenciju, makar i onu najdobronamerniju, gleda u najmanju ruku s podozrenjem - drugi vide ne samo kao neostvarivo, nego u izvesnom smislu čak i nepošteno. Jer, kažu oni, pošto i sam Sanders mora znati da od toga, iz mnogo razloga, nema ništa - sve i da postane predsednik - nije u redu na taj način pridobijati glasove. Podrazumeva se da ovakve primedbe upućuju pre svega pristalice Klintonove. Ova i druga Sandersova socijalno-ekonomska zalaganja verovatno jesu donkihotovska i podršku većinske Amerike za njih realno nije moguće pridobiti. To legitimnim čini pitanje da li je onda on taj kome treba poveriti zadatak da demokrate zadrži u Beloj kući i u naredne četiri godine. No barem je reč o konkretnim zalaganjima (u nekim drugim oblastima, poput spoljne politike, Sandersove pozicije i dalje ni izbliza nisu definisane, što mu se takođe zamera). Ali šta reći za prazne floskule koje rafalno ispaljuje tajkun i bivša rijaliti zvezda Donald Tramp, svojim skandaloznim istupima uprkos i dalje vodeći među pretendentima za predsedničku nominaciju Republikanske stranke? Kao i Sandersov, i njegov šokantni uspon do statusa ozbiljnog pretendenta rezultat je akumuliranog gneva i frustracije značajnog broja birača kojima je iz jednog ili drugog razloga prekipelo, i koji svoje nezadovoljstvo iskazuju opredeljivanjem za ličnosti koje ne samo da su atipični kandidati, nego ih kao kandidate donedavno uopšte nije bilo moguće zamisliti. U Sandersovom slučaju, tu podršku, osim mladih, obezbeđuju i pripadnici posustale, ekonomski sve ugroženije srednje klase, ozlojeđeni ekscesima Volstrita i odbijanjem državnih institucija da odgovorne za te ekscese kazni, a sve vidljivije socijalno raslojavanje zaustavi; u Trampovom, pre svega belci iz redova radničke klase ili ruralnih sredina, kivni kako na vašingtonski establišment tako i na liberalnu velegradsku elitu uopšte, te neprijateljski nastrojeni prema vrednostima koje ona promoviše. Toliko je to nagomilano nezadovoljstvo, i toliko je za neke segmente biračkog tela prijemčivo ono što Sanders na jednoj i Tramp na drugoj strani izgovaraju (makar u ovom drugom slučaju to uglavnom bile od svakog sadržaja ispražnjene parole, loši vicevi i uvrede), da je potpuno irelevantno to što su i oni sami deo establišmenta protiv koga su se digli. Sanders kao dugogodišnji profesionalni političar, kongresmen i senator - doskora, doduše, stranački nepovezan; a Tramp kao, naravno, neizmerno bogat čovek, koga takav status po automatizmu svrstava u vladajuću elitu, ali koji baš zahvaljujući ogromnom bogatstvu svojim pristalicama deluje kao neko koga je nemoguće kupiti. Kao što im ne smeta ni što nema apsolutno nikakvo političko iskustvo, budući da nikad nije obavljao neku javnu funkciju. Kada se ovome doda da je i Trampov trenutno najozbiljniji rival, ultrakonzervativni senator iz Teksasa Ted Kruz (posle pobede u Ajovi, u NJu Hempširu je završio kao treći, i može da se nada dobrom rezultatu na sledećem izjašnjavanju, u Južnoj Karolini), na svoj način takođe predstavnik protestnih glasova - onih najzadrtije, fundamentalističke Amerike, koja na svet i na politiku gleda kroz starozavetnu dioptriju - sasvim je jasno da je osnovni narativ aktuelne kampanje bunt protiv establišmenta i protiv postojećeg stanja, ma koliko pod tim jedni, drugi ili treći podrazumevali različite stvari. U takvim okolnostima, jedan konvencionalni (a, svidelo se to nekom ili ne, verovatno i najkvalifikovaniji) kandidat poput Klintonove tu se, delom neminovno i zbog prezimena koje nosi, javlja kao predstavnik onoga što se u Evropi nekad nazivalo starim režimom, sa svim političkim, ideološkim i, naročito, moralnim bagažom koji to podrazumeva. Dobar deo Amerike želi promene, a Klintonova je kandidat kontinuiteta; kao što je slučaj i sa DŽebom Bušom, sinom jednog i bratom drugog bivšeg republikanskog predsednika, za koga se takođe mislilo da će biti najozbiljniji kandidat za predsedničku nominaciju, i njoj prepoznatljivost trenutno koliko koristi, toliko i odmaže. Mada će se to verovatno promeniti u njenu korist posle predstojećih izjašnjavanja u južnim državama, koja će dati realniju sliku o tome koliko je Sanders u stanju da joj parira. Američki birači će, dakle, u novembru odlučivati o tome da li da upravljanje zemljom stave u proverene, ne nužno i najčistije ruke, ili da ga povere nekom iz trilinga u kome su po jedan prpošni utopista, opasni klovn i evangelistički taliban; ili pak nekom petom kandidatu iz drugog plana, poput Marka Rubija, republikanskog senatora s Floride. Istog onog koji u televizijskoj debati uoči glasanja u NJu Hempširu nije baš demonstrirao liderske kvalitete kada je, umesto da odgovori na napade guvernera NJu DŽerzija Krisa Kristija (u međuvremenu ispalog iz trke), kao robot tri puta ponovio istu, unapred pripremljenu rečenicu koja nije imala ama baš nikakve veze s onim zbog čega mu se ovaj obraćao, i tako očas posla iznova potkopao nade koje u njega polaže vrh Republikanske stranke, prepadnut mogućnošću da nominaciju dobiju Tramp ili Kruz. Težak izbor, kako god da se okrene.