Pucanje granice strpljenja

Foto profimedia.rs

Evropski migrantski problem uspešno je isporučen Grčkoj. Tako uspešno da se hiljade ljudi našlo zaglavljeno na makedonskoj granici. I desilo se ono što je moralo da se desi probijanje blokade na Đevđeliji. Kako se čekalo i čekalo, a ništa se nije događalo, tako je bes rastao, i na kraju je nekoliko stotina ljudi probilo ogradu. Letele su kamenice, uzvikivalo se: Otvorite granice! Policija je odgovorila suzavcem i šok-bombama i uspela da potisne masu nazad. Ostalo je tridesetak povređenih.
A sve je počelo tako što je Beč rešio da ograniči broj zahteva za azil na 80 dnevno, a prolaske kroz austrijsku teritoriju na 3.200 ljudi. Da bi se to postiglo, moralo se dogovoriti sa Slovenijom, Hrvatskom, Makedonijom i, naravno, Srbijom. I dogovoreno je. Kroz Srbiju sada dnevno može proći 580 migranata.

Srbija će poštovati međunarodne i domaće zakone i pokazivati maksimalnu solidarnost sa migrantima, ali i voditi računa o bezbednosti građana Srbije i nesmetanom svakodnevnom životu, izjavio je Aleksandar Vulin, ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Ali malo toga Beograd može da reši, dok se evropske prestonice međusobno optužuju i ne uspevaju da dođu do dogovora.

Rezultat ovog pokušaja Beča da se pritisak migranata stavi pod kontrolu jeste da je više od 6.000 ljudi blokirano na makedonsko-grčkoj granici, da je Grčka povukla ambasadora iz Austrije i da su na balkanskoj ruti počeli zastoji. Grčke procene govore da će zbog blokade do kraja ovog meseca na njenoj teritoriji biti - 70.000 migranata.

Kritike su odmah stigle iz Brisela, ali austrijski kancelar Verner Fajman čvrst je u odluci da zaštiti svoje granice, kada već to Unija nije u stanju da uradi - kvote su određene i o tome se neće raspravljati sa Briselom. Beč nije ljut samo na komšijske članice, već i na Grčku. Zapravo, najviše na Grčku. Atina, kako kaže Fajman, zamišlja da je turistička agencija, kroz koju migranti prolaze, a ona ih ispraća ka centru EU.

Ali u računici koju navodi - da je u Grčkoj prošle godine ostalo tek 11.000 azilanata - zaboravlja da oni sami žele samo da prođu grčkom teritorijom ne bi li se domogli centralnih evropskih država. Atina niti ima načina da ih zadrži, niti ima šta da im ponudi, dok se i sama bori sa ekonomskom krizom i nezaposlenošću. A novi brodovi svakoga dana stižu preko Egeja.

Naravno, to nije argument za austrijsku vladu. Johana Mikl Lajtner, ministarka unutrašnjih poslova, ne veruje da su grčke granice dobro zaštićene: Ako Grčka nije u stanju da zaštiti spoljne granice, moramo se upitati da li šengenska granica još uvek može da bude tamo.
Grci su već pobesneli kada je sastanak oko balkanske rute organizovan bez njih, povukli su svog ambasadora iz Beča, navodno na razgovore, dok su istovremeno austrijskom ambasadoru u Atini uručili protestnu notu. Odluke donete o balkanskoj ruti, ocenjene su kao neprijateljska akcija. Takođe je upozoreno da Grčka može i sama da preduzme jednostrane poteze.

Nikos Kocijas, zamenik ministra spoljnih poslova, podsetio je da je od septembra bilo mnogo sastanaka na kojima su dogovoreni zajednički planovi. Između ostalog, u oktobru se i Turska složila da sarađuje i primi nazad veći broj ljudi.
Ali ni Turska ni članice EU se nisu držale dogovora. Nemačka je obećala da će održati status kvo na svojim granicama do sledećeg samita 7. marta, ali ni to nije učinjeno, kaže Kocijas. Zašto bismo onda mi poštovali bilo kakav novi dogovor?
Ali niko u stvari nema rešenje, niti je ikakav dogovor na pomolu. Istovremeno, svima je jasno da za kontrolu grčkih granica treba mnogo više nego što Grci sami mogu da urade. Broj migranata koji stižu na grčka ostrva narastao je na 20.000 nedeljno.
Najnoviji pokušaj je da NATO misija krstari morskim putevima i presreće krijumčare ljudi. Tako bi se lociralo kretanje brodova, pa bi se obavestio Fronteks (Agencija za kontrolu spoljnih granica EU) a on bi ih onda vraćao nazad.

To do sada nije funkcionisalo, čak ni na prelazima od pokoji kilometar koji dele grčku od turske obale. Odnosi su tako zategnuti, nepoverenje toliko da je dogovor i sada da svako patrolira u svojim vodama. To bi trebalo da umiri netrpeljivost i strahove i omogući da grčke i turske snage ipak rade na istom zadatku. Poverenje u uspeh ovog projekta nije veliko, ali nešto se mora pokušati, jer Evropi zaista ponestaje opcija.

A u Skoplju, pak, ne veruju Atini. Grčka bi, strepe, mogla Evropi da obeća da će pristati na nekakve kvote, a da onda ponovo pusti da se zakrče makedonske granice.
Sami migranti su sada, suočeni sa podignutim ogradama, morali da potraže druga rešenja. Redovi su sada i na albanskoj granici. Naravno, Tirana je odmah reagovala, od premijera Edija Rame stigla je jasna poruka: zemlja nema ni uslove, ni snage, a ni entuzijazma da spasava svet, dok ostali zatvaraju granice.

I to je trenutno preovlađujući način razmišljanja i u evropskim prestonicama nije vreme da se spasava svet, vreme je da se spasava sopstvena koža. A to nije najbolja preporuka za opstanak evropske zajednice.
U narednih deset dana moramo imati jasne rezultate na terenu, inače postoji rizik da se ceo sistem kompletno sruši, već je upozorio Dimitris Avramopulos, komesar EU za migracije. Sada su na kocki ljudski životi i jedinstvo Evropske unije. Ovo je trenutak velike odgovornosti. Vreme više nije na našoj strani.

I zaista nije. Nove vesti stižu iz Mađarske, koja je odlučila da sazove referendum na kome bi se građani izjasnili da li žele da dozvole EU da određuje premeštaj nemađarskih građana u Mađarsku bez saglasnosti Nacionalne skupštine.
Finska najavljuje nešto slično. U Bugarskoj je izmenom zakona odobreno vojsci da zaštiti granice. Slovenačka vojska je već na granici sa Hrvatskom. Tenzije ozbiljno rastu. Poslednje u nizu su Belgija i Francuska. Brisel nije obavestio Pariz o ponovnom uspostavljanju graničnih kontrola i to je neprijatno iznenadilo Francuze, ali je belgijsko objašnjenje bilo da se posle zatvaranja izbegličkog kampa u Kalasu moglo očekivati da će 4.000 migranata koliko ih je boravilo u kampu krenuti i ka drugim državama. A Belgija ne želi da bude jedna od tih država.


I sada se čeka 7. mart za kada je zakazan susret šefova država ili vlada EU i turskog premijera Ahmeta Davutoglua. Tada bi trebalo da se vidi ima li rezultata posle dogovora o saradnji sa Ankarom u kontroli priliva migranata. Ukoliko taj dogovor ne bude uspešan, Berlin će najverovatnije morati i sam da uradi ono zbog čega kritikuje Beč, da zatvori granice. I to je onda već ozbiljan jaz unutar EU.

Kako će uopšte ti pojedinačni potezi evropskih država moći da opstanu na duže staze, nije sada jasno. Evropske diplomate ocenjuju da ako se ne dođe do dogovora sledi scenario katastrofe.
Prema podacima IOM-a, u prva dva meseca ove godine već je 102.500 ljudi ušlo na grčku teritoriju i oko 7.500 na italijansku. Više od 400 je izgubilo život na tom putu, uglavnom zbog prenatrpanih čamaca. Prošle godine u prva dva meseca na evropsko tlo stiglo je gotovo deset puta manje ljudi - 11 834.

Može li se takvim naletima suprotstaviti patrolama, ogradama, suzavcem i mogu li se svi ti ljudi vratiti u Tursku? Evropljani bi to lako mogli da saznaju na teži način, sa svojim pojedinačnim ogradama i punktovima, koji teško da mogu da zadrže migrantski talas. A on će, ako je suditi po početku godine, prevazići sve dosadašnje.