Izborni Alchajmer

Već koliko ove nedelje, a možda i sledeće, saznajemo datum vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji. Što je dobro, jer na taj način saznajemo i dan kada će u našu zemlju navratiti zvanična komisija Ginisove knjige rekorda, da zabeleži najveću dosad manifestaciju kolektivnog Alchajmera, a kada punoletni građani Srbije navale da pune glasačke kutije svojim listićima. I ukoliko, naravno, saobraćajci u danu izbora budu na većim raskrsnicama korektno obavili posao naizmeničnog puštanja kolona glasača ka izbornim mestima i nepreglednih kolona migranata koji hrle ka Nemačkoj i Švedskoj. Jer, ako saobraćajci pobrkaju, dobićemo nekakvog Asada za glavnog dasu, a Srbe u izbegličkim kampovima. Zvuči poznato, da. Elem, otkud pominjani Alchajmer? Pa otud što će se na dan glasanja svakako mnogo toga više znati nego danas, mesec i nešto više dana pre izbora. Znaće se ko sa kime neće u koalicije, znaće se rezultati istraživanja; posebno oni koji odgovaraju vladajućoj stranci i njenoj želji da se i bez veće pomoći Svetog Donta, trenutnog partijskog sveca zaštitnika, osvoji preko 125 mesta u parlamentu. Znaće se i sav prljavi veš koji će obaveštajni izvori pobacati u javnost kroz prozore svojih medijskih filijala, u novoj epizodi neprolazne španske serije o ljubavi između Službi, Medija i Vlasti. Svašta nešto će se znati, samo ne i odgovor na najjednostavnije pitanje koje se može postaviti: zašto se u Srbiji uopšte ide na vanredne izbore? Pa hajdemo da nabrojimo moguće razloge. Izbori bi, možda, mogli da posluže proveri uverenja biračkog tela po pitanju evropskih integracija. No, s obzirom na to da ni sama Evropska unija ne zna šta da odgovori na pitanje sopstvene integrisanosti, teško da ovdašnji zaokruživač brojeva na glasačkom listiću uopšte želi da bude pitan o tome. Sledeći razlog za izbore: nestabilna politička situacija, koje pak upadljivo nema, kao što nema ni neke ekonomske uzburkanosti, makar sudeći po debeloj nuli oko koje se kreće ovdašnji BDP i još debljoj nuli koja označava broj onih koji demonstriraju na ulicama jer su nezadovoljni svojim standardom. Reforme, nadalje, mogu biti uzrok izbora, ali ako bi se glasački listić zamenio testom poznavanja sadržaja reformi, velika je verovatnoća da bi na glasačkim mestima bile samo komisije i niko više. To bi onda reklo da ni reforme nisu razlog zašto će se za manje od dva meseca ići na izbore. A šta je razlog, onda? Pa razloga realno nema, sem jednog: rekao premijer da se ide na izbore. Nije baš konkretno i precizno rekao zašto, ali možda bi i rekao, samo da ga je neko pitao ili da je neko, ne daj bože, podigao galamu i zapretio bojkotom. Međutim, ništa od toga niko nije učinio: jednima su izbori šansa da uđu u parlament, drugima su izbori šansa da malo poprave svoje skupštinske skorove, trećima su izbori šansa da ih malo više ima u medijima, četvrtima glasanje predstavlja još jednu mogućnost da ostanu u vlasti, a petima lepu priliku da sednu na fotelje na kojima još nisu bili. I sve ove šanse i prilike učinile su da se kolektivno zaboravi da izbori nisu popisi “naših” i “njihovih”, niti evrovizijsko glasanje bez pesama i pevanja, već institucionalna prilika za izjašnjavanje o... o čemu ono beše? Eto tako dođosmo i do dana izbora. Tri zarez kusur miliona ljudi ustaće, umiće se, popiti kafu i tokom dana otići da učestvuje u najnesadržajnijem glasanju otkad postoji parlamentarna demokratija u Srbiji. Takva priroda ovih izbora po svojoj senilnoj biti garantuje da će pre biti održavan referendum o ukidanju potrebe za izborima nego neko izistinsko parlamentarno glasanje. Jer kad zavlada Alchajmer po pitanju razloga glasanja u ovakvoj prilici, već u sledećoj prilici će zavladati Alchajmer po pitanju potrebe za glasanjem uopšte. Pa ako je potreban razlog da se ipak glasa, evo ga jedan jedini valjani. I ne bi valjalo da ga se zaboravi. Bez obzira na g. Alchajmera, pa ko god on ono beše.