Izlupano srce

U Vidovu je sve u redu sem što je čopor vukova zaklao lovačke pse Acku Kafani. Kurjaci su počeli da silaze i do mog doma, do Vidovog hrama. Ali, mog stada više nema pa su mi kurjaci, opet, samo obični srpski - totemi. Zauzvrat, oni dobro znaju da se sa mnom ne treba kačiti. Znaju da sam onaj koji je, još pre četrdeset hiljada godina, po drugi put došao na Zemlju sa Sirijusa...

Nego strefilo me, prošle nedelje, da budem u niškom Medija centru gde sam govorio o Leonardu na Dunavu dok je, recimo, u Beogradu bio Sajam turizma. Zvali i mene da se pojavim na belopalanačkom štandu, a sve i da sam mogao ne bih otišao. Jer, nisam, baš, siguran da želim Srbiju kao turističku velesilu. Turisti su opasna sorta, nešto kao prethodnica tajkunima, zavojevačima, vojskama. Dobro, jasno je da od arapskog Beograda na vodi nema ništa, ali zato šeici bacaju oko na naše banje. A tu ti je i NATO, moj bato! Eto ti, začas, okupacije! Stranci u Vidovu, e to ne bih podneo! Odmah bih se odmetnuo u suvoplaninske hajduke. Moji preci su se tim poslom, i te kako, uspešno bavili...

Turizam je opasna magija. Od nje ne vidiš dalje od svog nosa. Predrag Milojević, klasik srpske žurnalistike, bio je kao turista u Španiji kada je građanski rat počeo, ali ga, kao turista, nije video. Posle tog profesionalnog gafa, više nikad i nigde, kao turista, nije putovao. I carica Jelena je, kao turista, skoknula do Jerusalima i tamo, kao suvenir dobila klinove kojima je, šatro, Nazarećanin prikovan na golgotskom raspeću. Onda je usledila turistička groznica, ali nahrupili su i krstaši i, potom, krv tekla u potocima...

Turisti svih boja počinju da napadaju Beograd sa svih strana, iz Evrope, ali i sa Bliskog istoka, pa je, i zbog toga, posle Berlina, postao najnebezbedniji grad u Evropi! Zato je, valjda, Siniša Mali i izveo tenkove na ulice da džogiraju sa dugoprugašima. Tako je Nikita Mihalkov dobio sjajan šlagvort za snimanje nekog Srpskog proleća.

Elem, Beograđani bi, polako, trebalo da kupe prnje i beže u slobodne srpske šume. Jer, evo, u subotu, rano sabajle, Sergeja Trifunovića ujeo čovek! Dobro, nije turista, a ni izbeglica. Ali, ujeo ga je, bajo, u restoranu brze hrane i to, eej, u NJegoševoj, na Vračaru!? Ah, nebesa, da li se to vraćamo ljudožderstvu!?

K. G. Jung, moj guru iz Švice smeši se, pa me podseća:
Kanibalizam je u Evropi bio, i te kako, legalan sve do pre dvesta godina. LJudsko meso se, u medicini, smatralo jednim od najboljih lekova. Slavni Paracelzus je lekove spravljao od streljanih kriminalaca, prosjaka, čak, i gubavaca. Na gubilištima su najveću gužvu pravili bolesni od epilepsije, jer se pila krv koja bi briznula po obezglavljivanju osuđenika. Rimske pape, ne samo Inoćentije Osmi, pili su redovno krv dece i jurili - veštice. Engleski kralj Čarls Drugi pio je mozak iz ljudskih, najčešće, irskih lobanja. Propovednik DŽon Koef nam je 1754. ostavio kanibalistički recept `Izlupano ljudsko srce`. Od tog srca trebalo je `uzimati prstohvat, svakog jutra, na prazan stomak`. Mašala! Toliko o evropskim vrednostima!
Od Jungovih podsećanja počne da mi se povraća, pa popijem rakiju u koju mi je Bilja stavila majčinu dušicu. Onu koju sam, lane, brao u Vidovu.

Tu se i moja Crna uspaničila: U subotu su Sergeja ujeli za prst, sutra će nekog pojesti u restoranu brze hrane. Sve se, izgleda, vraća; inkvizicija, lomače, ljudožderstvo. Nije Niče, tek tako, govorio o Večnom vraćanju Istog...