Neka se pripremi sledeća tragedija

Foto Nenad Mihajlović

Sada već deluje prilično izvesno da će se ponoviti tragedija slična onoj od 13. marta 2015, kada je, u udesu spasilačkog helikoptera Vojske Srbije, život izgubilo šestoro odraslih i jedna bolesna, pet dana stara, beba. Jer, ako godinu dana nakon tako potresnog događaja nema ni krivičnog postupka ni optužnice, ali zato, kako tvrde mediji, nedostaju delovi dokaznog materijala, sva je prilika da imamo još jedan slučaj nekažnjenog (u najboljem slučaju) javašluka. A poznato je da ono što nije kažnjivo jeste dozvoljeno. Zašto se onda ne bi ponovilo?

Dvanaest dugih meseci nakon one maglovite noći koja je unesrećila sedam porodica imamo samo rezultate istrage dve vojne komisije, na čiji sastav su uložene ozbiljne primedbe zbog sukoba interesa (u komisiji koju je formirao načelnik Generalštaba bili su i predstavnici Operativnog centra sistema, koji su i sami morali da podležu istrazi).

Imamo i, na osnovu tih izveštaja donetu, nepravosnažnu presudu Vojnog disciplinskog suda koji je u oktobru kaznio zabranom unapređenja i napredovanja u karijeri na godinu dana generala Ranka Živaka i na dve godine generala Predraga Bandića (obojica su se žalili na presudu).
I imamo ćutanje Višeg javnog tužilaštva kome su, početkom aprila 2015, predati izveštaji vojnih komisija, ali ne znamo da li je predistražni postupak o slučaju helikopter završen, prekinut ili je i dalje u toku, ko je sve saslušan i da li je protiv nekoga pokrenut postupak o krivičnoj ili prekršajnoj odgovornosti.

Ali imamo i iste one tinjajuće sumnje kao i tokom prvih dana nakon pada helikoptera u kome su, u blizini Surčina, živote izgubili pilot major Omer Mehić, kapetan Milovan Đukarić, mehaničari letači zastavnici Nebojša Drajić i Ivan Miladinović, lekar DŽevad LJajić, anestetičar Miroslav Veselinović i petodnevna beba iz porodice Ademović.

Neki od njih ubijani su, potom, još jednom, sramnim spinovanjem o pijanstvu posade, koje je morao da prekine lično premijer Aleksandar Vučić i to prebacujući krivicu na deo javnosti i medija, koje je zasuo nizom uvreda i gromoglasnim zamenama teza pride, poput one da se deo javnosti buni zbog toga što je akcija spasavanja bebe uopšte preduzeta, a ne zbog načina na koji je sprovedena.

I sve to nakon što je, samo tri dana nakon tragedije, pre iole ozbiljnijeg utvrđivanja činjenica, isti taj premijer praktično omeđio domete istrage, zagrmevši kako ne da (ministra odbrane Bratislava) Gašića i (ministra zdravlja Zlatibora) Lončara.

Vučićevo kategorično presuđivanje u korist svojih bliskih saradnika, mnoštvo njihovih kontradiktornih izjava, delovi izveštaja vojnih komisija koji ukazuju na ozbiljna kršenja procedure i gruba narušavanja lanca komandovanja (za šta su Živak i Bandić optužili Gašića), ali i činjenice da se nije pristupilo formiranju nezavisne komisije koja bi se bavila utvrđivanjem eventualne odgovornosti civilnih lica sve to zajedno doprinelo je da i godinu dana nakon tragičnog udesa, deo javnosti muči izjedajuća sumnja, uz koju će teško biti restaurirati poverenje u sve razorenije institucije.
Teško da postoji neko kome nije jasno da je cela tragedija mogla biti izazvana samo spletom teških meteoroloških okolnosti, a ne ljudskim faktorom. Ali je to bilo potrebno pošteno dokazati i ponuditi uverljive odgovore na sva ona logična pitanja koja su u javnosti postavljena.
A da toga nije bilo i te kako se znalo i pre nego što su Večernje novosti u ponedeljak objavile da je nepoznato gde su nestali delovi transkripta razgovora, ali i da nikada nije pokrenuta istraga o sudbini tog dokaznog materijala.

Tako dobijamo još jedno neprijatno pitanje da li je nestanak dokaza samo rezultat onog poslovičnog javašluka, ili je bilo namernog skrivanja materijala koji bi morao dovesti do ozbiljnijih posledica od onog sprečavanja napredovanja dvojice generala. Pritom, možda bi se i neko drugi našao na spisku lica protiv kojih je neophodno preduzeti mere.

Zbog svega toga smo i danas tamo gde smo bili u vreme kad se doktor Nermin Duštinac potresnim govorom opraštao od poginulih kolega DŽevada LJajića i Miroslava Veselinovića na komemoraciji u holu novopazarske bolnice. U Srbiji i dalje ima pojedinaca spremnih da polože svoj život u ime humanosti, iako je bilo važnije gde će helikopter sleteti, nego da li će sleteti, rekao je tada doktor, aludirajući na sumnju otvoreno iznetu u delu medija da je neko izvršio pritisak na pilote da u izrazito nepovoljnim okolnostima lete baš na surčinski aerodrom, jer je postojala namera da se dvojica ministara propagandno slikaju u ulozi spasilaca bolesnog deteta.

Činjenica da se tvrdnja o slanju TV ekipa na Surčin pokazala sumnjivom nije ni približno dovoljna da uverenje u propagandno motivisane pritiske opovrgne. Najpre, jer nisu provereni javno izrečeni navodi da je prvi zahtev za transport bolesne bebe bio upućen MUP-u, koji je procenio da nema uslova za bezbedan let. Iz izveštaja vojne komisije vidi se samo da je, uz grubo kršenje procedure, ministar Gašić zahtev izneo vojsci, što, tako kako je urađeno, ostavlja ozbiljan prostor za sumnju da je u pitanju bio pritisak.

Jezu u kosti naročito uteruje činjenica da se ne zna zašto je helikopter, uprkos složenim meteorološkim uslovima, pokušao da sleti na civilni aerodrom, a ne na vojni aerodrom u Batajnici, kao i ko je odlučio da se leti za Beograd, a ne za Kragujevac, Niš ili Kraljevo. Ostaje, međutim, činjenica da je sada bivši ministar Gašić (smenjen zbog seksizma, a ne zbog slučaja helikopter) 15. marta prošle godine na TV Pinku besramno samouvereno tvrdio da je sam pilot izabrao gde će da sleti - što je izveštaj komisije jasno demantovao.

Vidi se iz tog izveštaja da je pilot Omer Mehić predlagao sletanje u Batajnicu, što je bezbroj puta uspešno uvežbavao, ali da je kontrola leta tri puta ponavljala insistiranje da se sletanje obavi na civilnom aerodromu u Surčinu. Moguće je, naravno, da postoji i neki opravdan razlog za to, ali ga javnost nikada nije dobila. Istovremeno, vojni analitičari ukazuju da je jedan od ključnih momenata koji su doveli do tragedije bilo ono, za ozbiljne stručnjake predvidivo, nerazumevanje između vojne posade i civilne kontrole leta, opisano u izveštaju komisije.

Foto Vesna Lalić

Posada javlja visinu od 140 metara misleći na visinu iznad piste, na šta kontrolor letenja ne reaguje jer očekuje da pilot govori o nadmorskoj visini, što je standardna procedura za civilne vazduhoplove. S obzirom na to da ne zna da pilot govori o stvarnoj visini, Kontrola leta ga ne upozorava da sa te visine i ne može da vidi pistu zbog niže baze oblaka. Kontrolor i posada nemaju isti način razmišljanja i nisu naviknuti na zajednički rad, navodi se u dokumentu iz koga kuljaju razlozi za uverenje da je jedan sasvim siguran krivac za nesreću bio diletantizam u vođenju važnih službi i same države.

Ono što slučaj čini još mučnijim jeste činjenica da je za godinu dana uložena silna energija u marketinšku kampanju napada na sve koji se drznu da postave pitanja, ali se ne vidi da je nešto učinjeno u cilju uspostavljanja ozbiljnijeg i profesionalnijeg odnosa prema vođenju javnih poslova, što je jedini način da se smanji verovatnoća dešavanja nekih novih, budućih tragedija.

Zato nam ostaje da živimo sa onim odvratnim, onespokojavajućim osećajem da krivci postoje, ali su se ponovo uspešno izvukli. Kao, recimo, i u slučaju ubistva dvojice vojnika u Topčideru 5. oktobra 2004, o čemu, i nakon svih promena vlasti i zaklinjanja da će se istina saznati i dalje ne znamo ništa.