Angažmani u vrcavom tonu

Taj trougao se može zvati i Bermudskim, jer se publika izgubi u predstavama Novosadskog novog teatra, zrenjaninskog Narodnog pozorišta Toša Jovanović i Narodnog pozorišta Sombor, iako se najčešće drži svog lokalnog. Mnogo je među njima sličnosti, ali i razlika. Možemo o njima pričati danima, pisati eseje, pa je ovaj tekst tek trejler da zagolica vašu maštu i nagne vas da, posetom, proniknete u dubinu njihovih specifičnosti.

U vreme kad u Srbiji niču kockarnice,folkoteke i šoping-molovi, u Novom Sadu nikla je nova pozorišna dvorana u Gimnaziji Laza Kostić, duhovit je uvod u istorijat Novosadskog novog teatra na sajtu. Taj isti ton prožima sve sfere njihovog postojanja, od konkretnih predstava, preko atmosfere do intervjua direktora i osnivač NNT-a, LJubiša Milišić. I činjenice da je jedino pozorište u čijem je sastavu tamburaški orkestar (Romansa).

Gimnazija se uselila te 2008. u renoviranu zgradu osnovne škole. Direktor Vukašin Lazović ubedio je finansijere da za par kvadrata prošire salu i od nje načine pozorišnu dvoranu, objašnjava Milišić. Došavši ovde u potrazi za mestom za probe trupe, nisu odoleli pozivu Lazovića da postane njihovo sedište. Tako je grupa lutajućih glumaca prerasla u instituciju, zadržavajući osobine prethodnog ustrojstva.

Stoga Milišića zatičemo na sceni beogradskog Doma kulture Palilula, celog okupanog u znoju. Direktorsko nameštenje ga ne sprečava da zasuče rukave u poslovima koje, inače, izvode gomile tehničara. O-ruk princip ne može da izađe iz krvi, sve i da je hiljadu funkcija. On postavlja kulise, razvlači gajtane, proverava svetlo, iako će za par sati i sam nastupati u Ženidbi na čardašu. Ravnopravnost se ogleda i u značaju uloga svih glumaca, pa se može reći da je Milišić prvi među jednakima.

Prviji je samo u smislu odgovornosti, pa je on bio taj koji je odredio koncepciju nakon useljenja. Naivno smo mislili da sa dva naslova za odrasle možemo da budemo repertoarski teatar, kaže. I, nije išlo. Pa je prelomio da će se NNT držati teatra za decu, jer takve predstave manjkaju u Novom Sadu, a večernje termine ustupati i drugim ansamblima.

Psihologija trupe se zadržala i u radnom elanu, pa glumci paralelno rade bar u dva pozorišta. Za njih nakon premijere nema dugometražnih banatskih ručkova sa žutom supom, rinflajšom (barenim mesom) i pratećim sadržajima, kaže Milišić, već samo fruštuk i odmah na put!
Polet im se zasniva prvenstveno na ljubavi, ali i nezadovoljstvu inertnim institucijama koje ne prate savremene pozorišne trendove, angažuju u pet do dvanaest jedine slobodne, najjeftinije ili najupornije reditelje. Dok NNT brižljivo osmišljava repertoar. Odluka se dugo krčka, dok komad ne legne glumačkom kolektivu i da podjednak značaj tamburašima. Takve su Aladin, Crvenkapa i zbunjeni vuk, Kukuriku bajka Kriterijum za goste je, opet, reakcija publike. Tako, oduševljenje najmlađih nedavnim premijerama Medvedova ženidba i Ježeva kućica trupe operskih pevača Visoko C (istovremeno solista opere SNP), garantuje dug život na daskama Gimnazije Laza Kostić ovim operama za decu.

Jedno od najstarijih pozorišnih zdanja u Jugoslaviji, nastalo je u Bečkereku iz ljubavi jednog imućnog domaćina prema čuvenoj peštanskoj glumici, koji je, podižući teatar, želeo da je dovede u svoj grad. Tako kaže legenda, ali, nadalje govori istorija. Do 1946. u njemu gostuju razne trupe, a tada Narodno pozorište Toša Jovanović dobija stalni ansambl. On danas deluje na kamernoj, dramskoj i lutkarskoj sceni, a po poslednje dve stavke, jedinstveno je u Srednjobanatskom okrugu. Misija ovog teatra sveg u baroknim ukrasima, jeste negovanje publike.



Naša strategija je da kvalitetnim, živim, intrigantnim i osvešćujućim predstavama zadržimo publiku i da je polako širimo, objašnjava Ivana Kukolj Solarov, direktorka zrenjaninskog pozorišta. Repertoar je uslovljen i željom da se pokažu mogućnosti ansambla, s namerom da se nekim tekstom iznese poseban stav o društvu u kojem živimo, ali i da sala bude puna. U tom cilju, izvode se domaći i svetski klasici, savremena drama... Dakle, i Nikolaj Koljada, i Dušan Kovačevića, i Breht i Nušić, Uglješa Šajtinac i Branislava Ilić...

Poseban akcenat je na animiranju najmlađih, što se ostvaruje lutkarskim predstavama, ali i saradnjom sa školama, vrtićima i nevladinim organizacijama. Projekat Otvorena vrata pozorišta omogućava mladim Zrenjanincima da se uključe u rad na novim predstavama u svim segmentima i tako na kvalitetan način ispune slobodno vreme, otkriju talente i bolje upoznaju pozorište, kaže Kukolj Solarov. Dragocenost teatra jeste i stvaranje lutkarskih umetnika, posebno u svetlu činjenice da Srbija nema školu za edukaciju lutkara, pa glumci i dizajneri Toše uče od starijih kolega i reditelja. Uče i od stranih umetnika u okviru projekata saradnje i na festivalima.

Probali su da se obrate i odraslima, još nezrelim za lutkarske komade, što je dokazao dramsko-lutkarski eksperiment 2004, Sveti đavo Raspućin Aleksandra Popovića, u režiji Dejana Penčića Poljanskog. Mekša spona će biti Pesma belog kita Atile Antala, inspirisana Mobi Dikom, odgovarajuća uzrastu publike između klasičnih lutkarskih i predstava za odrasle.

Naše, i lutke još 26 autora bile su krajem 2015. izložene u jednoj od najvećih galerija Sofije Rajko Aleksiev, čime smo dokazali da su vredne da se prezentuju i evropskoj javnosti, navodi direktorka. S obzirom na nedostatak adekvatnih izložbenih prostora u Zrenjaninu, zrenjaninski Nacionalni teatar organizovao je izložbe o radu pozorišta i svojoj 177 godina staroj sali u beogradskom Narodnom muzeju i Savremenoj galeriji u Novom Sadu.

Generalno, postoji nepoverenje u lutkarstvo kao ozbiljnu umetnost, primećuje Kukolj Solarov. Takođe, današnje društvo je izvitoperilo istinske vrednosti i kulturu, a posebno pozorište koje je od čuvara nacionalne kulture, a na prvom mestu jezika i dramske književnosti, preimenovalo u trutove na državnim jaslama, naglašava.



Bez obzira na teškoće, pozorište je prošlogodišnji dobitnik priznanja za inovacije Kapetan Miša Anastasijević. Samo treba raditi, verovati u to što se radi i boriti se za svakog gledaoca, zaključuje direktorka.
Kako posluje Narodno pozorište u Somboru najbolje ilustruje Youtube novogodišnja čestitka za 2011. godinu: svi su raspevani i nasmejani, razgaljena srca, od garderoberke, inspicijenta, do glumaca. Podsećanje na tu divnu čestitku čini mi se kao nekakvo sentimentalno putovanje kroz vreme koje predstavlja ono što naše pozorište, zapravo, i jeste: zajednička kuća jedne velike familije, kaže Mihajlo Nestorović, direktor NP Sombor. U ovoj, 70-godišnjici rada, planira se serija sličnih spotova, dodaje. I ovo je put do publike, kao i dobar repertoar, kreiran prema različitim strukturama gledalaca, vrhunski ansambl, ali i Pozorišni maraton, koji traje već 24 godine.

Teatarski festival nastao je iz opuštene atmosfere, prema njegovom terminu zaposleni u ovom i pozvanim pozorištima planiraju godišnji odmor, kao i Somborci, ljubitelji pozorišnih čarolija. Zahvaljujući Maratonu, ali i divnoj publici koja svaku premijeru doživljava kao praznik, NPS je postao prepoznatljiv brend, rečeno modernim rečnikom. Naravno, niti bi Maraton bio ono što jeste, niti bi pozorište bilo prepoznatljivo, da nije ljudi koji NPS tako blisko doživljavaju, ponosan je Nestorović. Ponosan je i na ljude koji čine teatar, na majstore i dekoratere, spremne da danima, ne obazirući se na radno vreme, opremaju predstave. Na divne krojačice koje u radu može da prekine jedino pregrejanost mašina... O glumcima da ne pričam... vrhunski su, Nestorovićeva je oda kolegama.

Ovo zna svako ko je pohodio festival, a naročito onaj ko je u njemu učestvovao. Prvi Maraton se poklopio sa mojim završetkom Akademije i pamtim ga kao najveću pozorišnu svetkovinu na kraju sezone, po završenom Sterijinom pozorju, objašnjava. Predstava Užičkog pozorišta kojom je 1998. debitovao na festivalu, Kako zasmejati gospodara Vide Ognjenović u režiji Kokana Mladenovića, završila se u pola pet ujutro... To jutro, tu pozorišnu zoru i to druženje sa razdraganom publikom u pola pet ujutro, ne može niko da mi ukrade, Nestorović tvrdi istovremeno oduševljeno i setno.
Jer, i NP Sombor muči muku ograničenja broja zaposlenih. Za razliku od teatra istog ranga, beogradskog Narodnog pozorišta, i estetski sličnog, budući građenog krajem 19. veka, te mešavini klasicizma - secesije i baroka, ono ne pati od prekobroja, već ima samo 12 glumaca. Nedopustivo malo za jedno ovakvo pozorište i repertoar koji igra, navodi direktor. I pridružuje se komentarima svoje koleginice iz Toše, premda za njih ne zna: jasno mu je da teško živimo, da se nema para u budžetu, da su se ljudi neselektivno zapošljavali... Ali, prestanimo da pozorišta tretiramo kao trošadžije državnih para. Onog trenutka kada shvatimo da je kultura investicija, a ne trošak, tada ćemo moći da pričamo o umetnosti, o identitetu države, nacije..., smatra Nestorović.

Do tad se snalaze kako znaju, zadovoljni ako izguraju tri - četiri večernje i jednu - dve dečije premijere. Ne odustaju od visokih standarda, i ne zaboravljaju da bar jednom u sezoni daju šansu mladim rediteljima. NPS karakteriše još jedan neobični podatak: kod njih je sve transparentno, pa čak i plate zaposlenih, kao i dugovanja na pozorišnom sajtu.